Малко човеци знају дека у Ниш има јед’н оди ретћи концентрациони логори у целу Европу, који е сачуван бш онакв какв е бил. Процењује се да е кроз товa страшно место, оградено с’с бодљикаву жицу, прошло повише оди 30 иљаде човеци.

Концентрациони логор на Црвени крс у Ниш и д’н дан’с е страшно место. Музејат који е там показује само малечак дел оди сви онија страови што су се там дешавали – како су човеци гладовали, како су ђи били и утепували, како су им уместо имена давали бројеви, колко е сваћи оди њи пропатил… Ама и како е там направено нешто што е тешко и да се поверује!

Оди касарну за коњицу до фабрику на смрт

Ка су нацисти 1941. годину окупирали Србију, тражили су место у Ниш куде че да држу заробљеници. Избрали су зградете на напуштен војни магацин и касарнуту у коју су преди ратат били коњаници, на Црвени крс.

За окупатори това место било е бш како њи требе – близа до железничкуту станицу, оди куде су могли лко да превозе заробљеници.

Место се званично окало „Приватни логор Ниш“. Ама у стварнос това е бил пакао на земљу за повише оди 30 иљаде човеци – Срби, Јевреји, Роми и онија што су се борили против фашисти, без обзир оди коју су народнос.

За млого оди њи Ниш е бил само место кроз које су прошли на пут за логор смрт по целу Европу. А за иљаде друђи това е била последња станица преди да ђи одведу на оближњето брдо Бубањ, куде су нацисти стрељали голем број човеци одједнуш.

Живот позади бодљикаву жицу

У логорат све било е направено тека да се сваћи кој у њег улезне намучи и да изгуби снагу и вољу за живот. У зградуту неје имало грејање, а стаклата на пенџери била су премазана тека да онија унутра не мож да виде ни какво е време надвор, ни да ли е д’н или ноч. Заробљеницити су спали збијени јед’н до другога на танће сламне простирће, на бетонсћи патос.

За једење су добивали малко воду коју су окали супа и парче леб с’с буђ. Јед’н заробљеник описал е това с’с речи: „Никад сит, увек гладан.“

Заробљеницити су морали да работе тешће работе, а сваћи д’н су ђи били. Само једнуш на д’н пуштали су ђи из бараће да врше нужду, и това у групе. Чак и тегај се дешавало да стражарити пуште на њи гладна кучетија.

Најстрашне су биле самице. Горе, поди кроват на главнуту зграду, куде е лети млого жешко, а зиме млого студено, биле су малечке ћелије. Кроват неје бил направен да штити оди жегу и студ. По патосат у теја ћелије била е растурена бодљикава жица.

Човеци затворени у њи несу могли ни да седну ни да легну. Саати и д’ни проодили су њи тека што су стојали или чучали, док су ђи стално мучили и пазили на сваћи њин покрет.

Деца у логорат

У логорат на Црвени крс имало е и деца! Некоја деца нацисти су поватали ка су ишли по куће и одводили човеци. Оратило се дека су нацисти допуштали да у логорат дојде башта и да остане уместо дете си. Детето би пуштили да излезне, а баштата би остал у логор.

Друга деца су се там раџала, затова што су жене које су доводили у логорат биле трудне и несу имале куде другде да се породе. Таја деца скоро одма су остајала без родитељи.

Једно оди таја деца е и познати режисер Желимир Жилник, чију су мајћу Милицу стрељали убрзо пошто га е родила.

На 12. вебрувар1942. годину – Бегање које е улезло у историју

Зимуту 1942. годину живот у логорат постал е толко тежак да више неје могло да се издржи. На Бубањ су све почесто стрељали заробљеници, а по логорат се прочуло дека се спремају да утепају целу једну групу. Заробљеницити су решили – боље да пођину тека што су се борили за слободу, него да чекају страшну смрт.

Док су на 12. Вебрувар 1942. годину увечер били пуштени да се прошетају, 147 заробљеници јурнули су на стражарити с’с голе руће. Несу имали никакво оружје, ама несу више могли да трпу. Нападли су стражарити и потрчали према бодљикавуту жицу с’с коју е бил ограден логор.

Настал е прави пакао. Чуло се окање, викање, пуцње и лајање кучетија по цел Ниш у ноч. Бегањето е скупо платено – 42 заробљеници поминули су на жицуту, ама 105 оди њи успели су да побегну и да се дојду до слободу.

Това бегање из логорат на Црвени крс било е прво организовано големо бегање из концентрациони логор у окупирану Европу. Нацисти су се затова толко разбеснели да су после това још пострашно кажњавали заробљеници. Веч на 16. и на 17. вебрувар на Бубањ утепали повише оди иљаду и петсто заробљеници.

Логорат дан’с – споменик који ни опомиње

На почетак септембра 1944. годину било е јасно дека че Немци изгубе ратат. Веч се осечало дека се слобода приближава, а нацисти су се спремали да се повлечу.

Позади њи су оставили пустош. Ка е стигла наредба да се логорат затвори, на 14. септембра 1944. године, последњу групу заробљеници – 10 жене и 26 мужје, меџу који су била и браћа Радман, последњи доктури у логорат – стрељали су у двориштето.

Кад е Ниш ослободен, оди овова место направили су Меморијални музеј „12. вебрувар“, кој е сачуван скоро онакав какав е бил.

Ка дан’с улезнете у главнуту зграду, че ви дочека тишина оди коју крв у жилете стине. По дуварити на самицете и даље се виде урезана имена, поруће и датуми које су заробљеницити остављали на своје фамилије, затова што су знали дека се оди тувa више нече врну.

Логорат на Црвени крс неје само споменик на страдање и на онија што су пођинули у Друђи светсћи рат. Он заувек подсеча на најстрашни д’ни кроз који су човеци прошли, ама и на това да жељуту за слободу не мож никој да врже с’с жицу.

Или, како е оратил нишћи песник Иван Вучковић: „Стрељали су ни… ама несу ни никад утепали, никад покорили. Ми смо згазили мрак, на слнцето смо ослободили пут.“

Извор: Историјски забавник