Беше субота. Свадба беше, кад гост сас кумови Здравко удари газду што прави свадбу. Оде газда рече на кумови плачећким да га је Здравко нокаутирао.

Кумови изађоше напоље па му се натепаше. Ми стадомо да ги раздвојимо, ја и Јуца, а они шутирав и нас по ноге, а Здравко лега на земљу, патосиран.

Таман га спасимо, наиђе ћерка на Здравка па заману сас песницу и удари Јуцу мисли да га је он тепаја.

Повезо Здравка дом, а он ме у кола нападе, узе волан поче да врти, судар да направи. Једва га одвезо дом. Кад из кола неће излази, оће мене да бије што сам га спасија.

Вика ми: „Име и презиме, ко ме је туко? Име и презиме!“

Здравко је био полицајац у пензију, једва побего. Има срећу што се он заглави у песак пред кућу па побего.

Дођо у кафану а оно један побегја из Лудницу, дошја у шанк и узеја флашу вилјамовку и целу гу наискап попио.

Јуца конобар се рве с њега, ја притрча у помоћ једва га истерамо напоље и изгурамо испред кафану.

„Шаје овој?“ викам, „Јуцо, погледај данас нели је неки црквени празник, све шашави људи!“

Он ми вика: „Шефе шашава субота, такој пише!“

Е, преживемо једва.

Одломак из књиге „Фатио маглу“

Павле Искреновић, Владичин Хан