Да не беше короната, што га однесе преди пет године, јед’н оди нашти највољени и најдуговечни глумци, Властимир Власта Велисављевић (1926–2021), с’с онуја његову голему снагу и веру у живот, што га држаше до последњи д’н, средином прошлу недељу, тачно на 28. јули, наплнил би сто године.

У тија његов, безмало цел век, стануле су и радос и туга, и тежак и поштен живот на човека кога су човеци млого обичали и по глумачко умење и по доброту.

Оди први кораци на позорницуту 1938. годину, у позориште што га е основала Гита Предић, черка на Нушића, одиграл е повише оди 350 улође у позориште, на филм и на телевизију. Студирал е у прву класу глуму на Академију за позоришну уметнос при Мате Милошевића. Само у „Бубу у уво“ излезал е на сцену повише оди 1.600 пути, а у четри различита играња „Хамлета“, у шалу е оратил дека е играл све, осим Офелију, Гертруду и Хамлета. Последњи пут мајсторсћи е одиграл Духа башту на Хамлета. Бил е голем пецарош и приповедач, увек с’с осмех. Трипут се женил. До последњи д’н глумил е и возил. А овако е оратил…

Дете глумац

– Како дете у „Роду“ сам играл млого улође – од кестенџију и Ристу Спортисту у дечје једночинће, па до „Пут око свет“ на Нушића. Све е било исто како у големо позориште, само што су глумци били деца. Позориште „Рода“ работило е све до почетак на Друђи светсћи рат.

Црква Светог Марка

– У основну школу учитељ ми е бил Мајсторовић. Това е бил човек за памћење. Имали смо огледну наставу, тека се това тегај окало. Цело оделење, мислим дека смо били друђи или трећи разред, одведе ни он на Ташмајдан, куде браћа Ивковић зидала Цркву Светог Марка, да видимо како се црквата прави.

Ложа до краљевску

– Како дете сам 1935. слушал Шаљапина. Башта ми е бил домар у Коларчеву улицу, број 3. На туја адресу живела е бела грофица Софија Сергејевна Мишкина. Ка дојде у Београд, Шаљапин е сврчал при њу. Ночу су све капије морале да буду закључане, па е башта ми отварал врата на Фјодору Шаљапину ка зазвони. Чувен певач му је за това дал две карте за „Бориса Годунова“ – ложа до краљевску.

Прве слзе

– Јед’нпут су ме питали викал ли сам некад. Казал сам: „Како не!“ Викал сам, како сваћи човек, ка су ни убили краља Александра Првог у Марсељ. Бш сам млого викал. Бил сам дете, па мож да замислите како е ка на једно дете утепају краља. Тегај су сви викали. Слично е било и ка умре Тито. Ама за њега ниједну слзу несам пуштил. Да се разберемо, това е била озбиљна држава. Немам ништа против тија човеци. Они су верували у това и ка е он умрел, мислили су дека е пропадал цел свет. Е, какав човек е бил.

На место на логора – позориште

– На почетак на 1943. годину имал сам седамнајес године ка ме уапсише и одведоше у нацистичћи логор Дортмунд Херде, што е бил дел на Дахау. Спасло ме това што сам бил млад и здрав. Наместо у гасну комору, накараше ме да работим у фабрику за гранате и оружје у Дортмунд. Јед’н мајстор у тују фабрику узе ме да му помагам у работу. Презива се Бергман и бил е малко постар оди башту ми. Иако е бил Немац, често ми е оди дома доносил једење ка дојде на работу. Све што ми даде, ја сам делил с’с русћи заробљеници, пошто су они меџу нас логораши најгоре проодили. Један д’н мајстор ме одведе у фабрику поред, а после и у своју кућу. Даде ми старе ципеле, а жена му ме понуди с’с ручк. После ми даде и немачку пропусницу. Ка сам побегал из логор, бш она ми помогла преко Минхен прво да стигнем у Загреб, а после у Земун и Београд. Млого године после бегање оди логорат, отидо опет у Дортмунд, па и до логор Херде. На место куде некад беше фабриката за гранате, што е страдала у савезничко бомбардовање 1945. годину, с’га се наоди големо и убаво језеро. Бш на местото куде беше бараката у коју сам бил затворен, направено е позориште – Хамза театар. Невероватно!

Три бомбардовања

– Морам најпре да почнем оди овова последњо бомбардовање 1999. годину. Ја сам спал, а жена ми Нада се уплашила, па поче да лепи прозори и бесна ми каза: „Како мож да спиш ка ни бомбардују?“ Ја јој реко: „Надо, мени е овова треће бомбардовање, за мене това неје ништа.“ Ово треће памтим по зло, како и другото. И другото е било савезничко, англоамеричко, и било е најстрашно. Пробал сам да побегнем из град. Пројдо Крунску улицу. Там куде е дан’с Студентска поликлиника било е породилиште. Видел сам страшну слику – дечје ножице висиле су по гранће, а породиље лежале покрај растурени креветићи. Прво бомбардовање доживел сам при „Лондон“, а крстен сам малко пониско, у Цркву Светог Вазнесења Господњег. Године 1941. туј паде бомба право у склониште. Това е бил ров, малко затрупан с’с земљу. Млого човеци улезоше затова што мислише дека че се спасу, ама бомба паде бш у склоништето. Имало е млого мртви. Сечам се дека сам од Јадранско-подунавску банку трчал да видим има ли некој жив. Видел сам страшну слику – продавац на ђевреци лежал е мртав, а корпа с’с ђевреци била расута покрај њега.

Голи оток

– Бил сам у групу затвореници што неје пропатила како онија што ђи уапсише одма после Резолуцију Информбироа 1948. годину. Ама за това не би повише да оратим. Тешко е, знајете. На жену ми су туја годину правили голем притисак да ме се одрекне. И одрекла ме се. Ама ме е и чекала, мислела дека че ја разберем и дека че наставимо там куде смо стали. Како да наставимо? Това не мож. Ако те некој у најтежак тренутак издаде и одрекне те се, после више нема наѕад. Несам тел да њу опростим.

Босиљка Боци

– Најдрага ми е била Босиљка Боци, и како човек и како глумица. Ка су ме уапсили, само е она смела да, иако е тека ризиковала своју каријеру, отиде при башту ми и пита требе ли му нешто. Това њу никад несам заборавил. И д’н-дан’с, ка год отидем у Панчево, сврнем на њојн гроб.

Радос на живот

– Све моје робијање и муће, ка год е могло, гледал сам с’с смејање. Сечам се дека су једног што е бил с’с мене толко млого тепали, да му е све задњица била помодрела. Мокрил сам крпе и превијал му ђи како на бебе, па, кво сам требал, смејал сам се. Тека е било полко и њему и мени. Увек сам наодил радос и у најситно нешто у живот. Тека е било и с’с глуму. Никад несам желел бш некоју улогу. Јед’н мој добар пријатељ и голем глумац дан’с е пропадал за позориштето. Увртел си е у-главу кво мора да игра, па га е бш това уништило.

Судбина у најлон

– Писац Драгослав Михаиловић ми е јед’нпут рекал да идем да прочитам кво пише за мене у полицијсћи досије, ка су ги отворили. Прво несам тел, ама га послуша. Тегај е министар на полицију бил Душан Михајловић. Отидо у туја службу на Нов Београд, седо за једно сточе, а на њега, поди најлон, стајало некакво наређење с’с његов потпис. На крај е писало дека несмем никому да оратим кво сам прочитал и дека се това не износи у јавнос. Одма ме увати смејање. Жандари ме гледаше чудно и питаше: „Кво е, Власто?“ Онда се још повише насмеја: „Како мислите дека несмем никому ништа да оратим? Па ја сам бш затова дошл – да после могу да оратим!“

Коло у самопослугу

– Само јед’нпут у живот сам имал боемсћи период. Това е било ка смо играли у Београдско драмско позориште – Зоран Радмиловић, Ђуза и ја. Ка напада снег, тролејбуси не работе и претставу откажу. Онда останемо заједно целу ноч, па се отидемо тек ујутро. Ама несмо били пијанице. Сечам се ка смо једно јутро улезли у самопослугу на Цветан трг. Ја оставил кола насред улицу, па дошла и милиција да ђи помери. Улезнемо у самопослугу, а благајне још не работе. Народ се збарл да гледа како, уз музику оди радиото, Ђуза и Зоран заиграше коло. После целу ноч без спање, срце им заиграло, па заиграше и они.

Извор: Новости