Мирисат на тек испечену раћију овија д’ни се шири по хомољска села. Иако се оди старо време сматрало дека е това мушка работа, у Хомоље окол казанат подједнако стоју и жене.

У Осаницу раћију печу по старо правило – окол казанат су најчесто мужје.

Слађан Јоргонић казује дека су после три-четри године шљивете најзад добро родиле.

„Шљивата требе да постоји двајес и јед’н д’н, па после мож да се пече. Прво се сипе у дрвено буре, па добије боју, а после ђу преточимо у стаклено“, орати Слађан.

„Пече се док не стигне до десетина гради, па се тегај стура и това е мека, слаба раћија. После иде на препек, а таја другата се оставља на осамнајес до двајес гради. Најбоље би било да отстоји једну годину, ама ми ђу пијемо и понапред“, орати Ивица Петковић.

Орате дека е ка се пече раћија това мушка работа, ама у Хомоље животат сам одреџује како че си буде. Овеја жене су показале дека најбоље раћија не испада само оди добар казан, него и оди добру ранку, чисту душу и голему љубав према стари обичаји.

„Оди малечка сам с’с деду си пекла раћију, па сам тека научила и туја работу. Млого су родиле и ранка и бугарка, ама оди ранку е најбоља шљива и најбоља раћија“, орати Смиља Миленковић.

Хомољска шљивовица е меџу најјаће раћије у Србију. Овдева ка се пече раћија неје само работа, него е помалко и обичај, и инат, и това што е остало оди стари, а сви заједно работе.

„Тешко е, ама требе да имаш вољу. Док смо збирали шљивете, с’с мене су били син и снајка ми, унучетија и пријатељити, па смо све обрали. У кућу прво требе да имаш раћију и каве, ка дојду гости да имаш с’с какво да ђи послужиш“, орати Смиља.

Хомољска раћија требе да буде јака, да искара зимуту оди косће, ама њојна права и голема снага неје у огњат поди казанат, него у слогу на овија домаћини и домаћице. Тека потече најбоља капка, која греје и душуту и срцето.

Извор: РТС