Ниш – Оди мушку страну – нема се поголема снага него ка човек осети слабос према нежнији пол. Нема ни поголемо јунаштво него да се бори за плну равноправнос меџу мушкарци и жене. А нема ни поголема храброс него да се призна да су женете кроз историју биле увек настрану. Иако е таја историја у млого ствари била голема и славна, однос према женете у њу не требе више никад да буде такав – ни с’га, ни у будуће.
У Европску кућу у Ниш отворена е изложба биографије и фотографије „HERstory”, настала из меџународну књигу по истото име, у коју су сабране животне приче на познате жене из Србију, Босну и Херцеговину, Словачку, Италију и Данску.
Реч е за женете, големе жене из разне области што су млого учиниле и што че ђи памти народат и на које требе речемо једно големо – вала. Ама пре него ли њи речемо вала, што знаје често да буде само реда ради, а још почесто празна реч што ксно дојде, дугујемо њи свет у који њине наследнице нече да наиду на зид направен оди цигле с’с погрешна мишљења на какв су ону оне наишле.
Изложба „HERstory” е меџународни европски пројекат и у Ниш е направена уз помоч удружење „КОМ018”.
Отварање на изложбуту пратил е и разговор меџу онија што су ђу организовали, аутори и госје, у који су биле млође теме за историјсћи развој једнакос и положај на женете.
– Изложба е меџународна. Право да кажемо, това е једно живо место куде могу да се размене искуства и мишљења, а у центар на све това е историјсћи положај на женете како главна тема. Еве питање – колко се и како се положај на женете кроз историју мењал и какав е с’га – рекла е за „Политику” Милца Марковић, што води разговор и што е покренула „Femmedia inicijativu”.
Она рече да е изложбата дел оди поширок програм за женете и 8. март – од разговор „Генерације у дијалог” до „Женсћи марш” у Београд.
Ка е реч за изложбуту „HERstory”, овија меџународни пројекат направен у Ниш показује големете жене из нашту блиску прошлос – од Милунку Савић и Милену Павловић Барили па до Милеву Марић Ајнштајн.
Све оне су с’га најголем пример за народат и побољи доказ да без једнакос не може.
Ка с’га оратимо за једнакос, можда неје лоше да разберемо кво това и значи. Ружа за 8. март е убав знак оди пажњу. Ка повалимо женете и речмо њи како су нежне исто тека мож да буде убаво. Ама преди тија знак оди пажњу, поголема е ствар да се разберe – да жена може све што и мушкарац и да е овија свет њин колко и његов.
Све нашто што е природно и све разлиће не требе да буду разлог да се делимо, него мож да буду знак да су двата пола једнака, ама и да су двата пола само „половице” што побоље стоју заједно. Само тека праве целину.
Ако једнакос дојде како победа и како крај наједну голему борбу за човека, тагај би това била једина победа у људску историју а да никој не изгуби. Свака друга „бајађи победа”, што е дошла од това што некој е ишчушкан настрану, била би лжа и за нашту будућнос штетна.
Људсћи свет побеџује тек кад победи човек – како и мушкарац, тека и жена.
Извор: Политика
