Ако сте од онија што стално зову пријатељи на виђување, док се овија никад не сете да тој ураде, највероватно ви је паднуло на памет да негде грешите и питујете се дал су тој изистинска пријатељства.

Кад проводите време сʾс пријатељи чини ви се да сте блиски ко и увек јел оратите од личне ствари, смејете се и уживате у оној што сви волите. Ал кад се растанете, не чујете се све док ви не позовете. Тој млого збуњује и забрињава.

За изистинско пријатељство увек је добро да се човек труди, ал изгледа да ги људи има од две сорте: онија што зову и изграђују пријатељства и онија што тој не раде. Ако људи прифате да ве виде, мож сфатите да воле да проводе време сʾс вас – од другу страну, на млого начини мож да не отиднете ако нећете.

Психотерапеуткиња Габријела Рифкинд казује да овакво нешто не треба да ве доведе до тој да се питујете: „Увек ја морам, ако не урадим ја, кој ће?“, и да се мож промени у објашњење: „Имам подобри начини“.

Неки људи несу добри у необавезно оратење између виђувања, у звање сʾс телефон, праћање поруке, ал тој не значи да несу вредни ко пријатељи.

Делује да се лепо проводите кад проводите време заједно. Друкчије, кад је важно, они су добри пријатељи. Тој је подобро нег да ви некој стално праћа поруке, ал никада неће да се види сʾс вас.

Писац Дејвид Робсон, кој је написао књигу Закони на поврзанос (The Laws of Connection) казује од нешто што се зове „јаз у свиђање“, де често намалујемо колко не некој воли јел смо млого заузети сʾс размишљање од тој шта смо погрешили или зашто не можда не воле. Тој не, како Робсон истица, често мож укочи да направимо планови за следећо виђување.

Ваши пријатељи мог пате од „јаз у свиђање“ повише од вас.

Извор: РТС Магазин