Од виногради који су преживели векови, а несу јавно истицани ко савремени подруми који не пратив моду, Жупа ни открива зашто се голема вина не „рађав“ за моду него за тој да би трајала. Овој је прича која почиње у земљу, ал се завршава с’с питање: Дал још знајемо да чекамо вино да ни се само објасни?
Жупу од други виноградарски регијони не издваја сам место на које рађа виноград, него и веза међу виногради и онија који ги наслеђујев, веза у коју се рад, знање и љубав преносив с’с исту одговорнос с’с коју се преноси и земља.
Историјски траг на виноградарство у Жупу неје претпоставка, него запис. Још се у повељу на Стефана Немању, с’с коју је манастир Хиландар дариваја пет метоха у Жупу, јасно види да је овај крај још у 12. век имаја млого плодну земљу, имаја виногради и бија крај кој има и економску и духовну вреднос.
Жупа је котлина отворена према сунце. Топли д’ни давав пуну зрелос на гројзе, док ладне ноћи чував киселос, укус и равнотежу. Тој стално причање међу топло и ладно прави вино да има равнотежу и дуг век.
Међу два свецка рата, жупске породице биле су главни снабдевачи с’с вино за цел регијон: Ивановићи, Марковићи, Луковићи, Милићи, Поповићи, Васићи, Крпићи, Стојковићи, Стамболићи, Петровићи, Раденковићи, Минићи….
У Жупу има око осамдесет пријавене винарије, а свака од њи производи главне жупске сорте, тамјанику и прокупац. Такој Жупа на тржиште не дава само једно вино, већ осамдесет различите врсте на Прокупац и различите врсте на Тамјанику: осамдесет читања од исту земљу.
Извор: РТС Магазин
