Вера неје сам молитва – молитва је и добро дело, казује за Курир Данијела Јеремић (50), попадија из Сибницу код Сопот, која већ три године без плату работи у црквену кујну на Верско добротворно старатељство (ВДС) у Београд, де неколко пут недељно спрема оброци за најугрожени, који су, силом прилика, остали без кров над главу.

Данијела углавном дооди да работи четвртком, ал у задње време, како ни казује, дооди и почесто. Неје гу тешко да устане у пет сабајле како би из Сибницу стигла до Француску улицу 31 у Београд, де се наоде просторије на црквену кујну на ВДС, а како би спремила оброк пун с’с љубав за бескућници, породице с’с млого децу, ал и онија који несу у новчану могућнос да си обезбеде рану.

Почело од посну сарму

– Мој муж је свештеник Горан, ал несам чула од њег за црквену кујну. Тој се десило случајно. Пре три године спремала сам посну сарму за црквену славу, гос је био Василије, кој ради у ВДС и онда сам од њег чула за црквену кујну. Питала сам дал мог да дођем да видим како је, и еве, работим добровољно већ три године – казује с’с осмех на лице Јеремићева док меша оброк у голем лимени лонац.

Док у просторију на црквену кујну и други ужурбано спремају оброци за потребити, наша саговорница истица да је још одмалечко тела да помага на други и да се такој оствари, а дан’с, како казује, зафална је што има прилику да кува за гладни и пружи помоћ на онија на који је најпотребна.

– Муж је знао да је тој моја жеља од детињство и он ме је подржао иако је мислео да ћу одустанем – смеје се и казује.

Тај д’н кад работи устаје у пет сабајле, већ у шес пооди за Београд. Она и добровољци на ВДС прво упале кандила, очитају молитву и крену с’с обавезе. Ипак, неје лако да се остане равнодушан на приче на онија који су силом прилика завршили на улицу.

Потресне приче

– Прв пут кад сам дошла било ми је тешко, први месеци све сам тешко подносила, јел потресне су тој судбине. Тешко је кад ти гледаш човека кој дооди по тај оброк. Сви они имају достојанство, некако се тој у човека препозна. И мог ви слободно кажем да неје срамота да тражимо помоћ. Еве, ми смо, фала Богу, туј да ги пружимо и они треба знају да постоји ВДС, да смо туј увек за неког на ког је потребна помоћ – нагласила је попадија.

Прича на једног Бориса посебно гу је дотакнула.

– Он је унук на једног монаха кој је био у нашу парохију. Његов дека ми је причао од њег, а по 30 године, ете, ја сам њег упознала преко овај верски пут. Причао је како се Борис одваја од породицу, како је малко скренуо од пут. Тај монах је имао жељу да Бориса врне на прав пут, ал Борис неје успео. Онда сам га једном видела у црквену кујну. Чула сам да се малко врнуо у нормалу.

Према њојзине речи, Борис се у ВДС први јавио ко добровољац, а по два месеца се вратио, ал ко корисник. Откад добровољно работи у црквену кујну, стекла је и млого пријатељи.

– Позивам сви добри људи да ни се прикључе, да њиову љубав и веру претворе у добро дело. Свакој мож учествује, а кој не мож, увек мож пошаље СМС 200 на 2844.

„Овдена је мој други дом“

Марко Алимпић (31), зубни текничар из околину Лозницу кој дан’с живи у Београд, кроз фотографију и интересување за цркву полак је ушо у литургијски живот, а по очеву смрт, док је живео у Аустралију, вера му је постала поважна. За добровољан рад у ВДС сазнао је преко друштвене мреже, а дошо је у црквену кујну пре годину д’на кад га је позвала пријатељица. У почетак је долазио скоро сваки д’н, а дан’с поретко због посо.

– Овој је мој други дом, ми смо се сви спријатељили – казује Марко, кој је споменуо и једног музичара.

– Некад је свирао и певао, а живот му се изненада преокренуо и сад је на улицу. Иако у тешку ситуацију, он и даље пости и иде у цркву, што показује колко људи у такве околности мог имају веру и достојанство.

Извор: Курир