Триатлон је спорт у кој се у једну непрекидну трку по ред изводе три вештине: пливање, бициклизам и трчање. Победник је онај кој целу стазу пређе за најкратко укупно време. Тој значи да се не рачуна сам брзина у једну вештину, већ укупан резултат од старт до циљ, заједно с’с време које се потроши док се преоди од пливање на бициклу и од бициклу на трчање.
Најпознат облик је олимписки триатлон. Куде њега такмичари пливају 1.500 метра, па возе бициклу 40 километра, а на крај трче 10 километра. Постоји и спринт триатлон, кој је пократак и обуфата 750 метра пливање, 20 километра бициклизам и 5 километра трчање.
Ипак, најпознато такмичење се одржава на Хаваји и зове се “Ајронмен“. Такмичари мора пливају 3,86 километра, па возе бициклу 180,2 километра и на крај трче 42,195 километра што је дужина ко за маратонску трку у атлетику. Овој се такмичење неслужбено сматра и за свецко првенство у триатлон и најмлого се цени по Олимписке игре.
Без обзир на дужину, редослед на вештине је увек исти.
Такмичење почиње с’с пливање, најчесто у језеро, море или реку. Стаза је обележена с’с бове које такмичари мора прате. Старт је обично заједнички, па млого такмичари улазају у воду у исто време. Због тој је важно не сам да се добро плива, већ и да се одржава правац, чува ритам и избегава беспотребно пипкање с’с други такмичари.
Преодење од пливање на вожњу бициклу ко и између вожњу бициклу и трчање се зове транзиција.
По искачување из воду иде прва транзиција која се обележава с’с Т1. Тој је простор у кој такмичар оставља опрему за пливање, тура кацигу, узима бициклу и спрема се да настави трку. Иако траје кратко, транзиција је млого важна, јел и туј мож да се изгуби драгоцено време. Затој триатлонци увежбавају и овај дел од трку, а не сам три главне вештине.
Бициклистичка деоница је најдугачак дел од такмичење. На Олимписке игре често је дозволено да се вози у групу, што значи да такмичари мог возе једни поза други и такој штеде снагу. Туј се с’с план млого завршава — важно је да се знаје кад се треба убрза, кад се чува енергија и како се поставља у однос на противници.
Кад се заврши бициклизам дооди друга транзиција која се обележава с’с Т2. Тад такмичар оставља бициклу, скиђа кацигу и почиње трчи. Управо је тај прелаз јед’н од најтешки делови од трку, јел ноге по дугачко возење мора брзо да се прилагоде на дибидус друкчији покрет.
Трчање је задњо и често одлучује победника. По напорно пливање и бициклизам, треба се одрже ритам и снага до сам циљ. У триатлон затој неје довољно да се буде најдобар пливач, бициклиста или тркач посебно — пресудно је да се добро распореди снага за целу трку.
Опрема је млого важна. За пливање се носе наочаре, капа, а понекад и неопренско одело ако је вода ладна. На бициклистички дел обавезни су исправна такмичарска бицикла и заштитна кацига. За трчање су важне лагане и удобне патике. Такмичари најчесто носе и посебно триатлонско одело које је прилагодено на све вештине, како би побрзо проодили врз транзиције.
Триатлон је ко савремен спорт настао у другу половину на 20. век, а по тој је постајао све попопуларан широм свет. У програм на Олимписке игре уведен је 2000. годину. Дан’с су најзначајна такмичења: Олимписке игре, свецка и континентална првенства, ко и млоге међународне трке.
Иако делује ко једноставно поврзување три спорта, триатлон је млого тешак. Он тражи издржљивос, добру текнику, јаку усресреденос и способнос да се снага паметно распореди. Баш тај мешавина на пливање, вожњу бициклу, трчање и брзе транзиције прави од триатлон јед’н од најтешки и најцењени спортови на издржљивос.
