Све, све, ал занат (српска народна новела адаптирана на нишки говор) 

Пође некакав цар с’с жену и с’с ћерку да си плови по море на лађу. К’д малко одмакну од брег, онда дуну ветар, па га фрљи чак у некакву земљу, де се од његово царство ништа и не чује (ко ни он од овој што до с’д ништа неје чуо ни знао). К’д се насукаше, он неје смео каже да је цар, а паре несу имали у њи ич, а пошто неје знао никакав занат, несу могли друкше да се ране, нег он отиде да чува селска говеда.

Пошто туј проживеше такој неколко године, виде син на онога цара његову ћерку, која је била млого убава и већ стасала за удавање, па каза на татка и мајку му да се с’с другу никакву девојку неће жени, с’м с’с ћерку на говедара из тој и тој село! Татко и мајка, и други дворјани почеше га одврћају, да се мане од туј срамоту; како ће он, царски син, да узне говедарску ћерку, поред толке друге царске и краљевске ћерке. Ал све залуд! Он казује: „Ел њу, ел ниједну? К’д већ видоше, да друкше не мож буде, онда цар прати једнога његовог везира, да јави на говедара, да ће му цар узне ћерку за сина.

К’д везир отиде и јави тој на говедара, а говедар га запита: „Какав занат знаје царев син?“ Везир се запрепасти: „Бог с’с тебе, човеку! Како ће царев син знаје занат? Што ће занат на царевога сина? Занати људи уче да се ране с’с њи, а царев син има земљу и градови.“ Говедар па каза: „Е, ако не знаје никакав занат, ја му не давам моју ћерку.“ Везир се врну, па каза на цара које збори говедар.

С’д стаде чудо поголемо. Они су мислели да ће тој за говедара буде најголема милос и час, што му царски син узима ћерку; а он питује какав занат знаје царев син! Цар прати другога везира; ал говедар каза једно те једно: „Док царев син (вели) не научи некакав занат, и не донесе ми оној што је сам направио, дотле се нема пријатељимо!“. К’д се и овај везир врну, па каза да говедар не дава девојку док царев син не научи занат некакав (с’м нек је занат); онда царев син пође по чаршију, да гледа какав је занат најлако да се научи. Ишо је од дућан до дућан, и гледао како разни мајстори работе, дође до дућан куде се плету рогожине, и тој му се учини да је најлак занат; па га поче учи, и научи за неколко д’на; па онда сам исплете једну рогожину, те гу однесу на говедара, и казаше му да је царев син научио занат, и да је тој сам исплео.

Говедар узне рогожину у руке, те гу заглеђује од све стране, па онда запита: „Колко тој вреди?“. А они му казаше: „Четри паре.“ – „Е, (вели) добро! Четри паре дан’с, четри јутре, тој је осам, а четри прекјутре, тој је дванајес итд. Да сам ја тај занат знао, не би дан’с чувао селска говеда.“ Па ги онда каза кој је он и како је туј дошо; а овија се онда обрадују повише (што узимају девојку од цара, а не од говедара), и с’с најголемо весеље венчају момка с’с девојку и проведу свадбу; па онда дадну на овога цара лађу и војску, па отиде преко море и нађе његову земљу.

Ова новела адаптирана је на призренско-тимочки дијалекат у оквиру пројекта „Српске народне новеле на нишком говору“.

Више о пројекту можете сазнати на следећем линку:

https://udruzenjejuznapruga.rs/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b8/2026-2/