Историја не орати само за ратови, за јунаци, војсковође и големи цареви. Има туј и друго. Најубавете приче остале су по страну оди големите догађаји, по мала места и меџу човеци што се волеше и умејаше да си оди обичан живот да направе убавило.

Овова е једна текваја прича… Прича за једну бајку што траја 65 године, што поче једну обичну априлску вечер, а на некакав начин траје и д’н дан’с.

А како поче? Ее, како у бајку… Беоше једна Гроздана и јед’н Веља…

Све поче на 1. априла 1960. годину, на једно сабирање куде се читале песме. У дом за ученици на пољопривредну школу у Свилајнац сретоше се девојћа из чувену фамилију из Крагујевац и момче из село Долово у Банат.

Он, Велимир, писа песме. Она, Гроздана, убаво ђи казува. Туја вечер песметe ђи спојише, и не беоше само речи на артију, него нешто млого поголемо. Оди њи поче и њина љубав што траја с’с деценије и не се даде на време.

Туј априлску вечер 1960. годину се заволеше, па Гроздана и Веља оди тегај више не се разделише – и тека остадоше плне 65 године.

Гроздана беше из кућу на Илију Радојевића, остар службеник у општину, што с’с жену си Љубицу, кројачицу, живејаше у Баточину и подигоше пет деца. Браћа њу умејаше убаво да пишу и да играју шах, ама Гроздана на сви им беше најмила и сви ђу чуваше и пазише.

У тој време не беше ни малко лко да некој узне черку из такву фамилију. Гроздана беше текваја да су ђу сви заволеше у дом за ученици, а млого момчетија из богате фамилије сакаше да ђу узну, ама она после казува дека е бирала по скромнос. И тека си избра Вељу – миран и добар песник, што ђу освоји с’с искренос, поштење и упорнос.

Јер заради њу он умеја с’с бициклу да прејде млого ћилометра! Ишл од Долово до Баточину само да види Гроздану.

И башта њу Илија, колко год беше остар на крај виде дека е това права љубав. Веља с’с своју вернос и доброту омекну срцето му и доби благослов да жени Грозду.

Како почеше заједно да живеју, Веља и Гроздана Петровић, још по се заволеше.

Отидоше да живе у Долово, куде он работи како руководилац у једну пољопривредну задругу, а она остаде домаћица. Живот им е бил миран, а ка им порасте фамилијата – све им беше још по убаво.

И, разбире се, не беше све само убавило. Гроздана се млада разболе и никад не отиде на работу. Ама не се предаде! Пола век носила болес с’с голему снагу, а до њу све време беше Веља.

Све муће заједно пројдоше. Подигоше два деца. Дочекаше три унучетија и једно праунуче и показаше дека љубав не мора да буде голема да би била права.

А крајат? И он беше како у бајку – живеше срећно све до крај на животат.

Гроздана умре у октомбар 2025. годину, а Веља и д’н дан’с живи у Долово, куде у своју 83. годину гледа и чува руже што му ђи Гроздана остави. А ни причата за њину љубав још неје свршена.

Унука њи, Тамара Стојмиров, повлече на њи дар за писање, па спомен на бабу си, стави у књигу с’с песме и песму „Каве у шес – неје крај Гроздана“.

Ама остаде и нешто што че још по чува спомен на Гроздану и на живот што га живејаше с’с Вељу. Тека настану „Вино Гроздана“.

И това неје само име на влашу! Това е да се једна голема љубав сачува да не отиде у заборав.

Дан’с, ка човек отвори влашуту оди това вино, не пије само виното. Наздравља на спомен и на време ка се заради једно виџевање преодило ћилометри с’с бициклу и ка песмете умејаше да споје два живота. Гроздана и Веља показаше дека бајке не мора да почну с’с: „Там далеко, преко седам горе и седам мора…“ Мож да почну и млого пообично. У један дом за ученици, на једну вечер с’с песме. И пак да трају довека!

У песмуту, у виното и у срцето на онија што че ђи памте.

Извор: Историјски забавник