Правда и кривда (српска народна новела адаптирана на нишки говор)

У једнога краља била два сина, јед’н беше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто ги татко умре, каза неправедан на праведнога: „Ајд од мен, неће понатам заједно живимо, и еве ти триста дуката и јед’н коњ, тој ти је дел од све што ни је од татка остало, нема ништа више.“ Он узне триста дуката и коња, па пође и каза: „Фала му на Господа, колко ме допаде од цело краљевство!“ По неко време сретоше се овија два брата у пут док су обадвојица били на коњи. Праведан назва на неправеднога: „Помоз ти Бог, брате!“ А онај му одговори: „Јао ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? С’д је подобра кривда нег правда.“

Т’д му каза добар: „Ајд да се опкладимо да неје подобра кривда од правду.“ И такој се опкладише у стотину златни дукати, и казаше кога најпрво сретну да ги за тој суди. Пођоше малко понапред и сретоше на коња ђавола, кој се беше претворио у калуђера, па га запиташе да ги каже ал је подобра правда ал кривда. Ђавол каза: „Кривда“, и такој добар изгуби стотину дукати. Ал се па опкладише у другу стотину, па и у трећу, и по пресуду на ђавола кој се различно претварао и пред њи искачао, изгуби добар све три стотине дукати, па по тој и коња.

Онда каза: „Фала му на Господа, већ немам дукати, ал имам си моје очи, ћу се опкладим још јенпут и у њи.“ Такој се опклади у његове очи да је подобра правда нег ли кривда.

Т’д његов брат, без да тражи други суд, извади нож па му извади обадве очи и каза му: „С’д нек ти помага правда к’д си без очи.“ Он жалостан зафали на Бога, и каза: „Ја немам очи за правду на Бога, нег те молим, брате мој, да ми даднеш воду у некакав суд да квасим уста и да мијем ране, и да ме изведеш и оставиш под јелку више извор.“ Брат га послуша и дадне му у суд воду, и изведе га и остави под јелку више врело. Онде он јадан док је стајао чу у неко доба у ноћ де дођоше виле на извор, и док су се бањале поче једна на друге да збори: „Знате ли, друге, да је у краља девојка добила губу; краљ је позвао сви лекари, ал гу никој не мож излечи. Ал да знаје па да с’д узне овуј воду поза нас и да гу с’с њу обања, у д’н и ноћ остала би здрава, а такој и да је кој глув, ћорав, ћопав, исциелио би се од овуј воду.“

Б’ш т’д запеваше петлови и виле пођоше. Онда се невољник испод јелку довуче на ноге и руке до воду, па најпрво изми очи и одма прогледа; по тој зафати у суд воду и пође итро у онога краља што му беше ћерка губава, па каза: „Дошо сам да излечим краљеву ћерку, ако ме пушти, у д’н и ноћ ће буде здрава.“ К’д краљ разуме, пушти га у собу куде девојку, а он нареди па гу избањају с’с онуј воду. К’д прође д’н и ноћ, девојка стаде чиста и здрава од губу. Краљ се млого обрадова, и дадне му пола краљевство и ћерку за жену, и такој он постаде краљев зет и први до краља.

Тој се одма разгласи по цело оној краљевство, па дође до уши и на брата његовог, кој збореше да је подобра кривда нег правда. Он помисли да је онај нашо под јелку срећу, па пође и сам да гу тражи: најпрво узеде у суд воду, и отиде под јелку, па си извади с’с нож очи. У неко доба у ноћ дођоше виле да се бањају и почеше зборе како се излечи ћерка на краља, „ко да нè је“ казаше, „некој слушао к’д смо збориле да би се с’с овуј воду поза нас излечила.

Мож буде да нè и с’д некој слуша, ајд да видимо . „К’д оне пођоше и под јелку дођоше, нађоше онога што беше дошо да тражи срећу и казуваше да је подобра кривда од правду, те га шчепаше за четврт па га растргоше. И такој му на проклетника поможе кривда.

Ова новела адаптирана је на призренско-тимочки дијалекат у оквиру пројекта „Српске народне новеле на нишком говору“.

Више о пројекту можете сазнати на следећем линку:

https://udruzenjejuznapruga.rs/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b8/2026-2/