Конобар Буца много воли да отвори врата на кола ми, и да ми узне парфем, па ми га све истроши. Видим ја парфем се брзо троши. Утепа се куповајући, за час нестане.
Одлучим ја да му подметнем женски парфем и такој и буде. Набавим најјачи женски бугарски парфем сас руже да мирише, мирише па утепује. И комарци и мушице од њега бегав.
Седим ја на тарасу, и чекам га. Отвори врата намириса се и оде. Уђем ја у кафану , кафана пуна, кад диже руку Славко доктор, хируг из Сурдулицу и вика ме: „Педо, Педо, дођи овамо.“
Одо ја и он ми вика: „Ма бре Педо, овај твој конобар да неје педер.“ Викам: „Докторе неје, има жену и два детета, неје.“
„Па што мирише на женски парфем? Ће ни иструје сас неки мириси. Овај парфем носив моје медицинске сестре у болницу.“
Рекја сам ги што је било, да сам му подметнуја женски парфем и чекаја сам да му се људи смејев, да ми више не троши парфем.
Смејали су се ко луди. Чим га погледав конобара Буцу и кад дође до њи, два сата се смеју, несу тели дом да си идев. Несу могли ни на мир да једев.
А Буца ги гледа, доктори а смеју се ко луди. Питује ме Буца: „Шефе што се бре доктори смејев?“
Ја му викам: „Мислив да си педер.“ А Буца: „Несам, несам мајку да немам.“
Кад си пођоше доктори, загрлише Буцу и викав му: „Парфем што си се намирисаја је женски.“
А Буца вика: „Леле, леле, докторе, неје ми добро! Дај ме одма потерајте у болницу сас вас, да си пођем.“
Отад Буца више не узима ничији парфем.
Одломак из књиге „Фатио маглу“
Павле Искреновић, Владичин Хан
