Фрушка гора е позната како најстар националан парк у Србију, а там извира и вода Јазак. Мирни крајеви на овуја планину млого пут су кроз историју били место на важни догађаји што су мењали Србију, а с’с това утицали и на свет у који дан’с живимо. Млого оди тија догађаји тесно су врзани за судбину на чланови оди једну фамилију – Бранковићи.

Овој е прича за њи – за човеци што су изгубили земаљско царство, ама су на Фрушку гору оставили големо духовно богатство.

Ка е 1459. годину, после пад на Смедерево, и званично нестала српска средњовековна држава, чланови оди фамилију Бранковић нашли су се у туђину, у Угарску, без земљу и круну, ама с’с голему одговорнос на своју грбину.

Млого године су ишли оди један европсћи двор на друђи, ама нигде несу могли да најду свој дом. Док су тека лутали, последњи владар на средњовековну Србију, Стефан Бранковић, који е још како млад ослепел и због това добил име „слепи деспот“, оженил се с’с Ангелину, черку на Ђорђа Аријанита, средњовековног господара на Коњух и Шкумбу. Живели су сложно и, колко се знаје, с’с љубав и поштовање јед’н према другог.

После смрт на Стефана 1976. годину, Ангелина остала сама с’с децата – синови Ђорђе и Јован и черку Марију. Пошто су се стално селили и несу знали куде че живе, оваја јак жена добила е позив оди угарског краља Матију Корвина да се насели у Срем.

Таја одлука после се показала како млого важна за цел српсћи народ, јер су тека Бранковићи стигли до Фрушку гору. С’с њи, у ковчег, Ангелина понела и највредно што јој је остало – мошти на мужа си.

Иако е таја титула била повише оди само име и неје носила праву влас, Ангелинин и постарити син на Стефана – Ђорђе, добил е оди угарског краља титулу деспота на Србију. Заузврат е ратовал против Турци, пробувал да сачува Срем оди њино надирање, ама и живот на српсћи народ што се окупљал поди његову заставу. У њега су се Бранковићи видели како последњи чувари на онова што е остало оди средњовековну Србију.

А после е и на това дошал крај! После десет године борбу и бавење с’с политику, Ђорђе е предал титулу деспота на помладог брата Јована, оставил светован живот и замонашил се. Тегај е добил име Максим.

Бш тегај се родила и идеја за „српску Свету гору”…

Млође легенде оди овај крај орате дека е Фрушка гора била свето место за Срби још у време на Немањићи. Сматра се дека е краљ Драгутин, док е владал како „краљ на Срем“, своју влас у овија крајеви учвршћувал тека што е зидал манастири, а после њега су слично работили и краљ Милутин, цар Душан и кнез Лазар.

Ама, по онова што историјата орати, монаси су почели у поголем броју да дооде на овуја планину у другу половину на 15. век, бш уз помоћ на монаха Максима и мајћу му Ангелину. С’с благо што су успели да сачувају и с’с помоћ оди верни народ, почели су да зидају и обнављају манастири.

Бранковићи су добро знали колко вреди природа у коју су дошли. Манастири су одувек били тесно врзани с’с природу. Требало им е малко плодна земља, дел на шуму, ама најважно – извор с’с чисту воду за пијење. Затова и неје чудо што се бш покрај извор на Јазак воду – водуту оди светото место – нашло толко манастири које су подизали чланови оди овуја фамилију.

Бранковићи су, највероватно, нећи манастири дигли оди темељ, а друђи су зидали на остатци оди постаре богомоље, на места што су оди давнина важила за света. Њина најголема работа е бил Крушедол – место куде су сарањени Бранковићи и срце на „српску Свету гору“. За Максима и Ангелину врзују се и друђе светиње на Фрушку гору – Ново и Старо Хопово, Обед, Фенек…

У туја духовну работу придружил им се и рођак, деспот Вук Гргуревић, у народ познат како Змај Огњени Вук, ама и брат на Максима, деспот Јован, за кога се орати дека е бил јед’н оди онија што су подигли манастир Јазак, што се наоди близа до извор на водуту Јазак.

Свити тија манастири били су духовна заштита за српсћи народ што е у големе групе бегал преди Турци и насељувал се по Војводину.

Деспот Јован Бранковић бил е последањ владар оди фамилију Бранковић. Бил е голем борац и до крај на животат ратовал е с’с Турци, пробувал да врне државу на своји преци. Умрел е млад, 1502. године, без мушћи наследници.

После смрт на брата му, владику Максима, 1516. годину, и мајћу Ангелину 1520. годину, угасила се оваја грана оди фамилију Бранковић.

Ама това неје бил крај на причуту! Манастири на Фрушку гору наставили су да живе, а големе работе на последњи Бранковићи никад несу заборавене.

Тека е фамилија што е због свог претка Вука Бранковића у народно предање носила „белег на издајници“, на крај постала света и дала чак четри светитеља – Светог Стефана Слепог, Светог деспота Јована, Светог митрополита Максима и Свету мати Ангелину.

Делови оди њине мошти и дан’с су преди олтар у Крушедол.

Извор: Занимљива историографија