Наш мозак сваки д’н добива голем број на информације, ал малечак дел на њи прелази у сећања која се подучагко памтив. На нас се мож чини да се успомене памтив случајно, али истражување које је спроведено на Рокфелер универзитет показује да се позади на мозак налазив прецизни „молекуларни тајмери“ који одређујев које ће мозак задржи, а које ће одбаци.
Да би сватили како се успомене правив, научници су користили измишљену стварнос за мишеви, и тој ги је омогућило да пратив мозак у стварно време док животиње учив нове информације. Закључено је да сваки од молекули који је укључен у процес на памћење дел је на јед’н голем оркестар.
Неки од овија молекули активирав се одма и стварав прву успомену, али брзо нестајев. Други се активирав покасно и полак учвршћујев искуство, што ги чини „дуговечним тајмерима.“ Што дуже трајев, по је могуће да се сећање претвори у дучако памћење.
Овај разлика је битна затој што мозак не чува све што доживимо. Тој би било „енергетски неефикасно“, па затој мозак задржава само оној што препознаје да је битно или почесто употребљавано.
Како мозак одлучује које вреди да се памти?
Таламус, који је смештен у центар на мозак, делује ко контролни центар за памћење. Он сабира информације из различите зоне на мозак, прочишћује ги и шаље најбитне у кору на велике хемисвере, куде се подугачка сећања стабилизирав.
Испитивање на мишеви показала су да се понављана искуства ко што су места која животиње стално посећујев или звуци које стално чујев, много лакше претварав у трајне успомене, док ретка, небитна или тешко повезивана искуства побрзо нестајев.
Три битна молекула за памћење
Научници су обележили три башка битни молекули – Camta1 и Tcf4 делују у таламус, а Ash1I активан је у предњи кортекс. Ниједан од њи неје најбитан за стварање на почетну (основну) успомену, ал сва три заједно су битна за дугорочно одржавање. Мож се замислив ко стражари на врата на меморију- ако неки од њи неје присутан успомене се полако губив, нестајев.
Јединствени закони (правила) на памћење
Ash1I припада на породицу на протеини који не урeђујев само сазнајно памћење него учествујев и у други процеси на биологију ко што су „имунолошка меморија“ или механизми с’с који ћелије памтив своју улогу док се развијав.
Овој показује да памћење неје само везано за мозак него преставља јединствен механизам с’с кој различити биолошки системи чував информације које су потребне да се преживи.
Значај за медицину и будућнос
Побоље сватање на „молекуларни тајмер“ помогло би да се развијев нови приступи кад се лечи Алцхајмерова болес и други поремећаји на памћење. Ако се утврди који молекули и подручја у мозак одржавав успомене у „живо“ стање, ће се омогући да се подржи или надокнади оштећено памћење.
Тој би могло да доведе до тој да се не заборавља и да се обнавља памћење.
Које даље?
Следећа ставка била би да се открије како се тој „молекуларни тајмери“ активирав, колко дуго су укључени и како сарађујев разни делови на мозак док траје процес.
Посебно се обраћа пажња на таламус, који делује ко диригент у туј мрежу на мождане везе која је одговорна да сећања трајев. Трајање на једну успомену не почиње и не завршава се у хипокампус. Таламус је тај који с’с његово деловање на мождану кору управља с’с тај процес и одређује колко дуго ће се задржив у мозак.
Извор: РТС
