Треће колено меси лебац и лепиње у Лепеницу куде Хан код Ивицу Горчиног. У његову пекару најчешће свраћав они што раде у трећу смену.

Еве како је било, прича причу Ивица:

„Умре ми баба, Бог душу да јој прости. Ја месим лебац и пустија сам радио, навикли смо на њега, Београд Први програм цел век ради, и не га гасимо у пекару, чујемо вести и што се збива по свет и у државу.

Још неје било 40 дана на бабу ми. Кад нешто ми угаси радио. Викам на Габријелу, на жену ми: „Не ми гаси радио.“

А Габријела ми вика: „Ма кој ти га гаси, ја га не гасим, само се гаси. Леле, ја до радио не смем да дођем да га пипнем.“

И прође 5 минута па радио поче да ради. Целу ноћ ни она баба пали и гаси радио. Ја не прилазим до њега, не га пипам ич.

Кад да уђем ја у пекару, а оно се открши бетон изнад врата, ко камен, па паде покрај мене,теше  ме утепа. Поред саму главу ми прође.

Радио не пипам, баба га сама пали и гаси, и ако је умрела. Ја не обраћам пажњу више на тој, мора да месим.

Једну ноћ дођоше полицајци за врућ леб и седоше мало да се испричамо. Седоше они а оно, кад је се укључила полицијска свирена на кола, а они истрчаше, не можев да гу угасив.

Тину нину, тину нину, пробудише цело село, сијалице се палив, фиронге се помицав, и сви гледав. Помислише да ни полиција хапси. Угасише гу некако, после десет минута.

Уђоше полицајци па у пекару и чудив се. Викав: „Што је овој, како нам се упали свирена. Не могамо гу угасимо, исекомо жице.“ А ја ги викам: ,,Ма тој бре баба, још нема 40 дана како је умрела.“

Полицајци зграбише леб, кафу не попише, побегоше. Од тад милиција више не долази ноћу по лебац.

Одломак из књиге „Фатио маглу“

Павле Искреновић, Владичин Хан