Ликови: баба, деда, мама, Милица
Баба: Кво оратиш бре, дедо? Што си се намрштио како кисело млеко?
Милица: Бабо, дедо, добар дан. Еве, ја дојдо из школу!
Баба: Добар дан, чере. Сега се па и оваја дете нешто омусило. Кво ми ти је? Лоше ли ти је?
Милица: Ма неје, неје ми ништа!
Баба: Па кво, чере, има ново у школу? Све ли је добро?
Деда: Ти ли па, бабо, све да знајеш? Мани детето, уморило се, дај му да једе.
Милица: Море, бабо и дедо, ће ви речем кво ми је, ал немојте на маћу ми и башту ми да речете. Добила сам јединицу из математику на писмену вежбу.
Баба: Леле, леле, чере, па ти само телефонат држиш у руће и ништа, чере, не учиш.
Деда: Това у наше време неје било, а сад при вас свашта има, а ви по не знајете.
Баба: Ајде, ти си па бил голем учењак. Само основну школу имаш и све па знајеш. Него, на дете треба да се помогне да научи.
Мама: Добар дан, што сте се сви нешто умусили? Кво има ново? А ти, ћеро, кво има ново у школу?
Милица: Па… па… има ново. Добила сам јединицу из математику.
Мама: Леле, леле, па како бре да добијеш јединицу из тија лак предмет?
Милица: Не знам, не знам, мамо.
Мама: Дај да видим. Кво не знајеш? Ал онда нема ништа за тебе док не поправиш туја јединицу.
Деда: Донеси, чере, и деда да види умејем ли ја да ти покажем.
Баба: Ти си гледај твоју работу, детето си има маћу и башту. Они ће си му помогну.
Мама: Разбра ли ме кво ти реко?
Милица: Разбра, мамо, разбра.
Мама: Ако си ме разбрала, онда донеси свескуту и бегај си у собу да научиш да рачунаш.
Деда: Није страшно, чере, једна јединица. Страшно је кад нећеш да научиш.
Мама: Ајде сад сви на вечеру. Направила сам баницу.
Доротеја Велков V-2
ОШ „Душан Радовић“ Пирот
Из зборника „QUO ОРАТИШ?“ (Историјски архив у Пироту, 2026, приредила Сања Живковић), у којем су објављени радови деце и младих на дијалекту са истоименог конкурса.