Краљ и пастир (српска народна новела адаптирана на нишки говор)

Некакав краљ имао једну ћерку, која је била млого убава. За њојну се лепоту било чуло по свет. Туј су ти ишли краљеви и цареви да гу просе, ели од чудо с’м да гу виде. Ал татко њојан неје гу тео на никога другога дадне с’м на онога кој би се нашо помудар од њег да га некако превари. Тој зачује надалеко јед’н богат човек, па пође из далеку земљу, и к’д је прошо млоге земље и градови нанесе га једно вече пут пред кућу на једног богатог човека. К’д запита мож ли преспије, домаћин га једва дочека и каза му да може, зашто не би! Домаћин због госта одма закла овна, и к’д га изнесу за вечеру, оставе од њег главу за пастира, кој беше у планину куде стоку. К’д јутре д’н освану, пође путник даље да проси у краља девојку.

Док је ишо кроз планину нађе пастира од онуј кућу у коју је преспао, назва му Божју помоћ и каза: „Добро пасеш! „А он му одговори: „Пасем да ги напасем.“ Путник па каза: „Ја сам синоћке у вас на конак био.“ А пастир му одговори: „Нека си био; пут те нанео.“ Онда па путник: „К’д сам дошо у ваш дом, за мен су овна заклали.“ А пастир: „К’д људи дооде, за њи ваља месо да се коље.“ Па путник: „За тебе смо главу оставили.“ А пастир: „Глава на главу и иде.“ Па путник: „Деца од кућу метнуше гу на полицу, а дође кучка па изеде.“ А пастир: „За њу је и била.“

Па му каза путник: „Твој татко дође па утепа онуј кучку.“ А пастир: „Ако су гу утепали, тој је и заслужила.“ Па путник: „Пошто гу утепаше, фрљише гу на буниште.“ А пастир: „Ако су гу на буниште фрљили, онде је и жива легала.“ К’д путник чује де пастир такој на сваку одговара, б’ш се зачуди и помисли си да би он био добар за просца за онуј краљеву ћерку, па му каза: „Такој ти вера, примакни се поблиско да јоште малко зборимо.“ А пастир му одговори: „Причекај малко док врнем овце.“

Па онда пастир отрчи те поврну овце, па се примаче на оног човека; а човек му каза: „Еве сам кренуо куде тога и тога краља да просим у њег девојче, ал он гу не дава на никог другог с’м на онога кој би се нашо помудар од њег да га некако превари. А ја видим да ти мозак брзо работи, и да умеш добро и мудро да збориш, да л би дакле пошо с’с мен куде тога краља, да ми некако девојку испросиш?“ На тој каза пастир: „Ћу пођем.“ Па одотле заједно пођу и дођу у град куде је живео онај краљ. К’д дођу на краљева врата онде ги дочека стража па ги запита: „Куде ћете?“

А они казаше на стражу: „Ми идемо куде краља да просимо девојку.“ А стража одговори: „Сваки мож слободно прође кој иде да проси девојку.“ Па ги пропушти. К’д изађу горе пред краља, онда онај богат човек прозбори: „Помоз Бог, наш светли краљу!“ А краљ му помоћ прифати: „Бог ви добро дао, децо!“ Па онда каза на оног богатог човека: „Што је дошо онај селац?“ А пастир не дадне човек да одговара, нег сам каза: „Ако сам ја селац, ја имам повише благо нег онај у убаве ствари, и поред тој имам три иљаде овце.

Па у једну долину музем, у другу сирим, а у трећу све друго од млеко праим.“ Онда му краљ каза: „Тој је добро к’д ти толко благо имаш.“ А пастир прифати: „Неје овој добро, нег је зло.“ А краљ му каза: „Окле мож буде зло к’д т казујеш толко добро?“ Онда пастир одговори: „Е, све ми се поквари од млеко што напраи, и поста гној.“ Онда краљ каза: „Греота, толко се штета напраи!“ А пастир прифати: „Тој мен неје зло, нег ми је добро.“ А краљ каза: „Како, море?“

Т’д пастир одговори: „Ја узедо плуг и волови, па узора три стотине д’на, па све посеја пшеницу.“ А краљ му онда каза: „Тој је добро к’д си толко пшеницу посејао.“ А пастир прифати: „Вала неје добро, но је зло.“ А краљ каза: „Што, јадан?“ Одговори пастир: „Прометну ми се онај пшеница: све никоше букве и јелке.“ Т’д краљ каза: „О, туј је била млого штета!“ А пастир прифати: „Туј мен неје штета, већ ми је корис.“ Вели му краљ: „Како ти мож буде корис к’д ти се толко пшеница прометну?“ Пастир му одговори: „Јел налеће једно јато пчеле, па све покрије онеј букве и јелке, ни се виде гране ни корен.“ Т’д вели цар: „Тој је добро к’д толко долећу пчеле.“

А пастир прифати: „Вала неје добро, но је зло.“ Па цар: „Што, море?“ А пастир одговори: „Припече сунце Илијинско, па се отопи онај восак и мед па се просипа цел по долину.“ Т’д краљ каза: „Вала и јес туј било зло.“ А пастир прифати: „Вала неје зло, нег добро.“ Па пита краљ: „Како море?“ А пастир одговори: „Ја уфати једну буву, и закла гу, па гу одра на мех и наби три стотине товара.“ Т’д краљ каза: „Вала б’ш јес тој л’жно да се збори.“ А пастир одговори: „Ако је л’жно да се збори, ти си за истину верувао. Ја сам те доста преварио, него давај девојку, ја сам гу заслужио.“ Цар не мож ни там ни вам, нег на пастира дадне девојку, а пастир гу дадне на богатог човека, а богат човек дадне на пастира силно небројено благо.

Ова новела адаптирана је на призренско-тимочки дијалекат у оквиру пројекта „Српске народне новеле на нишком говору“.

Више о пројекту можете сазнати на следећем линку:

https://udruzenjejuznapruga.rs/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b8/2026-2/