Несам ћаја, две ми очи. К’смет ли је? Фрљи мерак на теб’.
На теј твоје бадем очи. На теј твоје усне пусте, црвене.
Трандафил мајски, од кој’ се, мори, слатко пра’и. На ту твоју снагу ломну.
Преди, бре, појешем. С’г слте сузе због теб’ лијем. Пред мен’ пуна синија, ћебабчики за мезе. Ја гладан несам. Све из големо шише вино пијем.
С’г банзам. Не знам куде, по овај мој поубав Ниш. Отуд’, одовуд, па на твоја портинца.
Стамбол капија потесна ми. Нешто се на мен’ навалило отуд’ од Апеловац и Горицу,
отуд’ од Виник и Пантелеј исто, па ме стиска, еве туј под груди ми,
ки камен ме притиска, ки онај за у кацу за кисел купус. Ма ћу исцрцам.
Ћу исцрцам за твоју убавињу. За ту твоју лепотињу. За теја твоје бадем очи.
Шпацирувам, па све си на Нишаву доодим. Ма нема ги, посекли ми све врбаци,
виле напудили, с’г немам с којега да се разговорим, ни сас кардаши моји.
До овуј воду мутну што гргори, над овија бели каменчики,
под овој небо нишлијско, модро. Све к’д С’лнце ужеже и усија чандије,
па све од дувар до дувар ветар сам заврзаја, име твоје за ћутање моје.
Ма да рипам, да се давим, нећу. Ма сам’ да се разговорим.
Без резил, под твој фустан, море, да пасирам се.
Туј, туј, море несрећо, под бело грло твоје.
Туј, на те твоје беле, цврсте груди, искам си
овуј моју главу да спустим, да се успијем, да бегам од људи.
Туј да ноћим, с’лте сас моје сузе лице да ти мијем.
Туј, бре, куде голубови и гугутке воду дооде да пију,
у твоје косе црне, к’о у повој сас лековите траве, за душу мелем да биднеш.
На шефтелије да ми миришеш. Све са татлије да те раним.
Песма „Карасевдах по нишлијски“ објављена је у међународном зборнику поезије на дијалекту „Ете такој“, у издању Јавне библиотеке „Бора Станковић“ из Врања, 2019. године.