Никола Стошић је млад глумац из Лебане,  рођен је 1994.годину завршија је школу на глуму  у класу на  Наду Блам.  На публику  је најпознат по улогу на Манулаћа из филм ,,Врни се Зоне“.

1. Конобар Пајче, Манулаћ, пацијент Горан, Маринко, Војин, Сотир кој је од њи Никола Стошић?

Сви ови ликови имају по нешто моје, да ги сви збереш једнога Николу ће добијеш.

2. Како је тој к`д се живи на ,,даске које живот значив“?

Живиш цел живот ко омађијан, тај магија те не попушта, цврсто те држи  цел живот.

3. Дал си у своју глумачку каријеру имаја неког на ког си се угледаја?

Ја сам 26 године у глуму, још ко дете сам пратија филмови, серије и преставе за големи. Од глумци узор су ми били Павле Вујисић и Миодраг Петровић Чкаља, а од глумице Радмила Савићевић и Оливера Марковић. Глумачки занат у Лебане сам учија од Слађу Стојиљковић, Душана Благојевића. После њи идо у глумачки студио код Сузу Грујић па после настави  код Наду Блам и Тихомира Станића. Ал ако немаш таленат за глуму џабе ти све, и мора да знаш да се играш ко дете. Цел живот мора да будеш дете, ако тој забравиш немаш ништа. Џаба ти учитељи џаба ти све.

4. У Лебане се сваки мај одржава Смотра на аматерска позоришта. Како тај Смотра утиче на културу у малечко место ко што је Лебане?

Ја мислим да добро утиче, нарочито на данашњи млади куде ги ништа не интересује. Ја мислим да добро утиче из мој театар тројица су већ уписали Академију глумачку, двојица су већ завршили, а братанац ми с`г је уписаја прву годину.

5. Од млоге улоге што си имаја дал се нека посебно издваја?

Све улоге су ми драге, за сваку сам добија по неку награду и не би било фер да издвојим неку улогу, јер док ја живим и оне ће да живив с`с мене. Ако неку забраим она ће да умре овакој ће да живи и с`с мене и по мене.

6. Како си добија улогу на Манулаћа у ,,Зону Замфирову“?

Кад идо на пријемни на Факултет драмске уметности у комисију ми је бија редитељ Југ Радивојевић. Он ме тад виде и тој ми уједно беше и кастинг за филм и пријемни на ФДУ. После недељу дана отприлике позваше ме да играм у филм. Тад сам прво добија улогу конобара Пајчета. Е с`г једна сцена где сам ја имао једну импровизацију која је одлучила да ја на крај играм Манулаћа. Божа Маријановић играше ми татка. Сад је имала нека сцена где ми треба да купимо неку краву. Он се премаћује с`с мене оће гу купимо неће гу купимо. Овај нормално тврди пазар, газда нормално да му значи да прода краву и на крај мене ми паде да завршим сцену да покажем како ћу ја да музем туј краву. Колко сам ја очаран с`с туј краву како ћу гу ја музем. Публика се одушеви и тој одлучи да ја добијем улогу Манулаћа.

7. Да ли те је љубав према призренско-тимочки дијалекат додатно мотивисала да се пријавиш за улогу на Манулаћа?

Сигурно да сам имао преднос што знам дијалекат, да што веродостојније одирам тога Манулаћа. После тој применио сам га и у ургентни центар кад игра пацијента Горана. Питаше ме: ,,Знајеш ли дијалекат јужњачки“? Реко: ,,Знам“ и онда одигра пацијента Горана.

8. Да ли приватно причаш на наш дијалекат?

Волим наш дијалекат и причам колко год могу. Онакој кад отиднем у емисије  тад мора малко да причам стандардно, правилно, а овакој си волим да си причам по нашки.

9. Живиш у Лебане – дал људи на улицу, у комшије причав на дијалекат или се повише чује стандардни језик?

Старији становници причав, повише причав, по нашки, а овија млађи, сад тој телевизија је заслужна, они причав помодерно.

10. Водиш школу на глуму у Лебане. Припремаш ли неку преставу на дијалекат?

Одавно нисам спремао преставу на дијалекат. Има једно десетак године да нисам радио преставу на дијалекат, ал зато што морамо као да се држимо тог стандардног (књижевног) језика због разноразни фестивали, али би волео да у скорије време одиграм једну преставу. Да и ја играм и да поставим једну преставу која је на наш дијалекат.

11. Има ли нека успомена која је настала ,,иза сцену“ која ће ти остане у памет?

Па има, има ги много. Ћу ти испричам једну-две. Кад смо играли преставу ,,Приче са Јабланице“ у Лебане и сад у онај мрак како је калабука јуриш да спремиш што пре да се спремиш за преставу, за сцену. Ја помешам флаше, у једну флашу је био чај која је требало да игра ракију. У другу флашу је била права  ракија. Ја у мрак не видим флаше, заменим флаше и сипем праву ракију на глумци. Е онда је тад настала од комедију настала је трагикомедија, од заборављање текст, падање по сцену и штошта је било, ал на крај забранише ми да сипујем више ракију на глумци, ал је лепо испало на крај и ипак било све добро.

Имам још једну за ,,Зону Замфирову“, ето ај да не дужим превише. Снимамо у Нови Пазар и ја сад у костим обучен, фес на главу, овај појас закачен, сат ми виси ја прилазим преко капију снимали смо испред Музеј у Нови Пазар. Ја улазим на капију излази човек из обезбеђење и каже: ,,Не, не неможете, ово је само каже за глумци, каже грађани не мож да улазив на сет.“ Реко: ,,Па и ја би да снимам, и ја сам глумац.“ Каже: ,,Ма куде бре ти си глумац па кој те досад тебе видеја ти си неки, каже неки наш, и ово.“ Реко: ,,Нисам бре“ и онда мора да извадим личну карту да му покажем да сам од глумци и тад наиђе Југ Радивојевић каже: ,,Пусти га бре наш глумац каже мора да снима млад глумац“ такој да ме пустише и ето тој су неке две успомене које ћу да вам испричам.

12. И за крај које би поручија на млађе генерације и кад је у питање глума и кад је у питању дијалекат?

Што се тиче глуме ако оћев да будев глумци нек знав да се играв до крај живот. Дијалект нека негујев, нека га чував. Неје срамота да се прича по дијалекат, то је једно нашо уникатно. Како Војвођани причав споро такој ми причамо брзо. Док он каже млеко ми га искусамо целу шерпу. На читаоци имам да поручим да будев и да останев људи, да чував Бога у себи, да само ширив љубав никако мржњу. Сад ћу цитирам велику Оливеру Марковић која каже: ,,Мржња ружња“. Хвала.