Драган Живковић Дурге – Позориште је болес од коју „болујем“
Драган Живковић Дурге је врањски глумац и редитељ. Од малечак је почеја да иде на драмске радионице, али га је живот привремено удаљија од позориште. На јед’н кишни д’н, после више од 10 године, отишја је да се пријави на аудицију за улогу у Врањско позориште и од т’г се више несу растали. Одиграја је, али и режираја много представе за деца и одрасли, а Врањанци га највише препознајев к’о шаљивџију и Срећка из ТВ новелу „Луди и збуњени“. За „Јужну пругу“ Дурге је открија кој му је прави узор у свет на глуму, од кога је научија да прави представе и уређује сцену, како реагујев суграђани к’д га сретнев у град, али и што учи деца к’д дојдев на његове радионице.
1. К’д сте се прв пут сусрели с „даске које живот значе“ и како бисте описали т’ј тренутак?
С позориште сам почео да се бавим у нижи разреди основне школе (3,4,5), кроз радионице код Момчила Антића. Било је забавно и било је интересантно, ал несам ни претпостављаја да ћу некад са тој да се бавим професионално. Касније, интересовања су ме одвела на другу страну, па сам у позориште одлазија само као гледалац.
Са 25 године јавио сам се на аудицију коју је у то време организоваја бивши Управник позоришта Радослав Радивојевић. У тој време позориште у Врање је још било аматерско. Отишао сам на аудицију сам, јер се на мојега другара Сашу неје ишло по кишу. И такој је све заправо почело, по једну кишу, у недељу.
Прошао сам на аудицију и добија своју прву улогу у врањско позориште, у дечју представу „ Пакетић за малог принца“. Играја сам негативца, Прљавог Гаврила. Тад сам се „инфицираја“ са позориште, и еве, од тој „болујем“ и д’н дан’с. Најгоре, ил најбоље, у све тој је што сам у међувреме почеја да „инфицирам“ и други. А, тај осећај на сцену к’д искочиш, па, тој си је посебан доживљај. Јер, ти си, а неси ти! хахахахахаха
2. Која јавна личнос ил глумац је к’д сте почињали да се бавите с глуму бија Ваш узор?
Од крај сам волеја домаћу кинематографију, Бату Стојковића, Драгана Николића, Смокија (Љубишу Самарџића) Милана Гутовића, Јову Радовановића, Чкаљу, и многи други, ал мој прави узор је заправо Ненад Недељковић Неце, колега из врањско позориште! Од њега сам од глуму највише научија. А, генерално највише од позориште и од позоришну режију од Нинослава Трајковића Пиклу. Са њи двојицу и д’н дан’с се дружимо, и не само у позориште к’д смо на работу, него и приватно. Наравно, глумачки занат краја сам од сви колеге помало. Тихо, неприметно. И велику сам срећу имаја што сам могја да радим са много различити редитељи, и од свакога нешто ново да чујем, и научим.
3. Одиграли сте преко 60 улоге, која улога за вас има посебан значај?
Престаја сам да бројим ликови и број представе. Сваки нови лик је за мене нови изазов. Нема везе да ли је пред камере ил на сцену, да ли је дечја представа ил вечерња, ил је радио драма. Неки су ми наравно посебно драги, Капетан Джон Пиплфокс, у истоимени комад, Неце у „Како снимити порно филм“ и Срећко у ТВ новелу „Луди и збуњени“. Па, ипак, најдража улога ми је болесник у лудницу, у комад „Павиљон бр 6“ , од Чехова, у режију Небојше Дугалића. У питању је епизода. У туј представу играја сам без текс. Само мимика, гес и покрет. На сцену сам од почетак до крај представу и тој на просценијум испред публику, практично. Прв план. Потрбушке легам. Фасцинантно искуство. К’д емоцију и све што оћеш да кажеш, мораш да покажеш без говорну радњу. Редитељ Дугалић, за мене иначе, најбољи српски глумац и уметник без конкуренцију, био је одушевљен с моју интерпретацију тог лика, кој комуницира са свој свет куцкајући по патос.
4. Да ли и после деценије проведене у позориште и пред публику и ден’с имате трему к’д изађете на сцену?
Ма, ја трему никад несам имаја. Чак ни прв пут на сцену к’д сам искочија, к’д сам играја патуљка у трећи разред основну школу! Немам ни дан’с. Добро се снаодим и без трему хахахахахахах. Исто и к’д гостујем у телевизију ил на радио. На мене ми тој дође нормално. За самопоуздање и сигурнос у позориште најважније је да познаваш 200 посто свој текс, и 100 посто текс на партнера.
5. Навикли ли сте се да се Врањанци гуркав на улицу, генерално у јавнос, к’д ви сретнев? Како реагујете?
Да. Подгуркујев се и дан’с, нарочито овија млађи. Прођем и кажем ги „здраво“, ил „ћао“, а неки пут и ништа само си прођем. Навикја сам се. Било ми је много непријатно к’д прођешем у моје насеље поред Шесту школу у Врање, после приказување ТВ новеле „Луди и збуњени“ на локалну телевизију. Видив ме деца и препознали ме, наређав се на прозори и скандирав, „Срећко“, „Срећко“. Па једни чујев од други и то је онда катастрашно, чини ми се цела школа. И мора ги махнем, иначе нема шансе да престанев.
6. Које су мане, а које предности на глумци у помалечак град као што је Врање?
Глумачки оплемењује човека. И у голему, и у малечку средину. Нека велика разлика нема. Па, опет, Врање је малечки град, некад смо имали 75.000 становника, дан’с и мање. И сви се, што викав, познавамо. И тија људи што стално долазив у позориште волив и своје позориште, и „своји“ глумци. Иди ги кажи нешто против позориште, лом ће те направив. Друго, ја за 5 минута с кола дођем на работу, док мислим да у Београд, ил у Ниш ил у Нови Сад је тој немогуће. Па је тој преднос сигурно. И морам да приметим нешто, к’д отиднемо на гостовање у мању средину, у мањи град, дочекав не. Режирао сам јед’н играни фим људи. к’д отиднемо у Београд дочекав не зидови, портири, и јед’н неки кога су задужили да ни каже куде да истоваримо сценографију и костими. Мислим, ако ме разумете… А, глумачки, занатски, ил знаш да радиш посо, ил не знаш, ил ти људи верујев, ил не ти верујев, и то је исто свуда.
7. У досадашњу каријеру опробали сте се и као редитељ, какво искуство Ви је тој донело?
Режираја сам до с‘г јед‘н играни филм, и више комада на дечју и на вечерњу сцену. Ја волим да режирам. Тој ме с‘г повише инспирише и испуњава него глума. Друкше је, мало је покомплексно, ал лепо је. У туј причу доста помага и тој што сам ја глумац, па знам што може, а што не може, па глумци не можев да ме улавив да мора буде по њихово, него пратив идеју на редитеља хахахахахах Ево и сад по главу ми се вртив два, три драмска текста који би волео да режирам.
8. Имали сте прилику да радите и с децу кроз радионице и драмске секције, што ги прво посаветујете к’д дојдев с циљ да постанев глумци?
Ја много волим да радим с децу. Средњошколци не доживљавам као децу, то су повише звери хахахахаха ал често радим и с њи. И једну и другу категорију покушавам да научим прво и основно, да будев људи. Неки од њи можда ће будев и бољи глумци од мене, неки ће ги одведев изазови на скроз другу страну, ал на сви ги на прв час кажем исто, да би волео да к‘д пораснев будев бољи људи него што сам ја, па онда и по бољи и по успешнији уметници од мене. Неки с који сам радио с ‘д су на факултет и мислим да несу забравили моју поруку!
Фотографија: Притнскрин Фејсбук профила Драгана Живковића Дуркета
