Пошто је умреја Иван Ивановић (1936–2026), чувен писац роден у Ниш, а одрасо у Житни Поток, преносимо текс „Кроничар на изумирање на јужну Србију“, кој је написаја професор Саша Станковић. Овај текс је предговор за планирано, ал никад објавено друго издање на роман „Војвода од Лесковац“ (животопис на Илију Стрељу Петровића), у кој писац казује зашто је оној што је Ивановић написаја млого важно за српску књижевнос, а нарочито за југ Србију.
Кроничар на изумирање на јужну Србију
Моје познаство с’с Ивана Ивановића почело је преко књиге. За њег сам чуја негде 2000. годину ко студент на предавање куде Веселина Илића, покојног декана на Филозофски факултет у Ниш. Професор др Илић казуваја ни је од последице на чувену 1968. годину и како је Јосип Броз Тито изиграја студенти.
Т’д је успут споменуја да је јед’н професор из књижевнос из Прокупље остаја без работу због роман „Црвени краљ“. Неку годину по тој, куде једног човека што продава књиге на улицу у Ниш купија сам тај роман за 100 динара, колко је т’д коштала пакла цигаре. Тај човек је бија исто такој професор из књижевнос у пензију кој од његови примања неје имаја за леб и цигаре, па је такој „испушија“ личну библиотеку. Ја несам питаја професора познава ли колегу Ивана Ивановића, што је могуће, јел су били у теј године, ал сам десетину књиге купија по најниску цену за моју библиотеку. „Црвеног краља“ сам прочитаја најемпут и поцетија ме на роман „К’д су цветале тикве“ од Драгослава Михаиловића. На факултет Ивановић неје се проучаваја, јел за четничког сина и онога кој збори против комунизам туј нема место. Тој ме мене неје спречило да пол’к сам истражујем књижевнос која ме занима. Такој у једну антологију на нишки приповедачи налете на приповетку „Шопска амбасда“, чиј ме наслов привуче пошто сам ко ђак сваки д’н проодија поред једну стамбену зграду у Власотинце на коју је локални зевзек написаја б’ш тај графит.
Иначе, овуј антологију је приредија Горан Максимовић, кој је бија мој професор из књижевнос, кој је дан’с декан на Филозофски факултет у Ниш. Дакле, иако Ивановићева дела несу била у план и програм за онија што студирав књижевнос, ипак су некако доодила до професори и студенти.
Пошто сам покасно, ко професор из књижевнос, и сам почеја проучавам књиге у које писује од мој завичај, пожелеја сам да прочитам Ивановићев историски роман „Војвода од Лесковац“ од Власотинчанина Илију Стрељу Петровића, кој је бија Карађорђев побратим и саборац на Ајдук Вељка.
Ал, ни јед’н једини примерак од роман неје имаја у библиотеке у Власотинце и Лесковац, иако је овој дело било у најузак избор за Нинову награду за 1994. годину. Тој ме натера да преко интернет тражим књигу коју сам нашаја с’м у електронски облик и тој лично од колегу Ивановића.
Такој је дошло до пријатељство које траје неколко године, а лично смо се упознали тек к’д је Ивановић на моје инсистирање посетија Власотинце. Дан’с смо обојица чланови на удружење Писци без адресу и заједно исписујемо књижевни и историски текстови.
Међутим, млого поважно од наше познанство је значај кој Иван Ивановић има за српску књижевнос. Он преставља једну посебну књижевну појаву. Свакако да он неје ни прв ни задњи забрањет ил прећутан писац, ал је занимљив пример за кемингвејски казану мисо да писац мож буде забрањен, ал не и победен.
Јоште од прву књигу па до д’н дан’с Ивановић од време на време буде малко прифатен па одбацен. Роман „Црвени краљ“ (1972) изазваја је пометњу у Титину Југославију, ко што је већ поменуто, што је довело до десетогодишањ прогон на писца. Почетком 1980-е с’с „Аризани“ и монодраму „Шопска амбасада“ Ивановић па постаје познат. К’д се распаде Југославија писац беше скрајнут, све док роман „Војвода од Лесковац“ (1994) неје ушја у најузак избор за Нинову награду. К’д се слегла прашина око најголемо наше књижевно признање, па настаде затишје. У прве пе-шес године на 21. век писац се па врнуја у јаван књижеван живот на неколко године, па па бија заборавен све до награду Радоје Домановић за сатиру (2013). И дан’с по толко године писување и дела, он мора сам да плаћа издавање његове књиге. Такој к’д погледнемо књижевну страдију на Ивановића, видимо да је он писац-феникс.
Затој се мож казује од успони и падови на Ивана Ивановића, како би допунија наслов на књигу на проф. др Јовицу Тркуљу. Дакле, његова величина неје с’м у његово дело, већ и у духовну снагу да се после свако падање устане и настави даље. Туј духовну снагу имав већина његови јунаци, који су исто такој страдалници, ал и борци. Главни јунаци на „Црвеног краља“, „Шопску амбасаду“, ил „Аризани“ отворено се ваћав у коштац с’с животне недаће и борив се до крај. Такву судбину има и главни јунак на роман „Војвода од Лесковац“. Стреља је трагичан Одисеј у српску књижевнос, кој је десет године провеја у борбу за слободу на Србију и после је јоште десет живеја далеко од завичај, а на крај га је Милош Обреновић изручија на Турци да му пресудив.
Његова судбина је судбина на млоги јужњаци који све работив да помогнев на завичај, а на крај испада да помагав с’м на незахвалну браћу од север. Ако се такој посматра, Стреља има аркетипске одлике на сви српских прогнаници, међ који је и сам писац, који су бегали од југ на север због ратови, политику и(л) немање. Тој селење иде од Косовски бој и траје до д’н дан’с, с’с помалечке ил поголеме промене, а што је најлоше не види се да ће престане. Ивановић с’с овај роман неје с’м осветлија једну скоро заборавену историску личнос, него и изнеја на видело болну истину од надмен однос некад на Шумадију, а дан’с на Београд према онија који су бранили нестабилну и променљиву границу на Јужну Србију. Чак се мож казује од терор од страну на динарски Срби према Старосрбијанци.
С’с обзир да је повес од Стрељу испричаја његов саборац и земљак Цека Власотинчанин на призренско-тимочки дијалекат, мож се рекне да је тој постицај на јужњачки говор, кој се јоште од Бору Станковића бори за своје место у књижевнос. Ивановић је показаја да је тој језик и за епску јуначку повес, а не с’м за лаку комендију, како се дан’с чини, и песничко промислување, како је тој показаја непознат народан певач и покасно Бора Станковић.
Роман „Војвода од Лесковац“ је прекретница у Ивановићево стваралаштво. С’с тај искорак у историју он се издвојија од други писци на стварносне приче и романи ко што су Драгослав Михаиловић, Мома Димић и други. Тој што се удаљија од савремене тема омогућило је да се судбина на јужњаци подобро сагледа кроз историју. Такој се јасно види шта је све снашло народ у току задње двеста године, од Карађорђа до дан’с. Писац кроз слике на буне и ратови, верно приказује бурни историски догађаји који су покренули наши истакнути појединци, па затој је и роман на лик, омиљен Ивановићев жанр. Занимљиво је колко и сам писац личи на његови јунаци, било историски, било савремени. Туј се не работи толко од само пресликување писца на ликови, колко се ствари у ствари не мењав без обзир на тој колко време прооди. Менталитет на народ је исти, јел паланка вреба да сасече сваког кој штрчи. Тој како се север односи према југ је у најмалко непоштен, јел се у рат тражив јужњачке жртве, а у мир се заборављав заслуге и искоришћавав богаства. Његов југ неје Врање на Станковића ил Ниш на Сремца, већ повише градови и вароши: Прокупље, Ниш, Лесковац, Власотинце, Дољевац, Црна Трава… Проодив деценије и векови, мењав се владари и друштвена уређења, а све је с’м украс за непрекидно лагано замирање југ Србију. Затој је Ивановићево дело приказује једну драму која све повише личи на трагедију на једно поднебље.
К’д унуци на сад’шњи и будући исељеници јужњаци пожелив да сазнав зашто су њиови преци напустили јужну Србију, доста ће буде да гвирнев у дело на Ивана Ивановића и све ће ги буде јасно. Ће мож видив колко је дијалекат убав, колко је историја тешка и колко је моћна књижевнос, такој ће бар на кратко осетитив муку коју су осићали њиови преци и због које су занавек угасили родна огњишта. За тија тренуци писац живи, чак и ако ги не доживи.
Власотинце, 2015. година,
Саша З. Станковић
Извор: Југмедиа
