Ич ме нане не питуј какво ми је, Војкан Миленковић

Прочитај ми вест

Неси знајем што ће испадне од овој моје писување.

На какво ће искочи.

Сам Бог си знаје.

Ма сам’ да се не изрезилим.

Нане ме питује: „Синко, какво ти је? Од какво си, море синко, болан?

Искаш ли си, синко, нешто за манџу, нане да ти спреми?“

Ја гу викам: „Ич ме, нане, не питуј какво ми је.

Нит питуј што ми је. Од какво сам болан.

Све ме, нане, боли, ама болан несам.“

Оно јес’, сав сам се заврзаја, тамнина ме заузела.

Све на коштељку изликујешем, сав сам се усукаја. Ма гладан несам.

Собајле на пенџер си искочим, па преџмавам и жмиркам си ко сојка.

Уздисујем, ваздух фаћам, дисање да одвржем, ћа се угушим.

Дооди си свастика, па ме пипка.

Мислим… по чело ме пипка. „Куку, зете, сав гориш.“

Жал гу дође, па ми на жену вика: „Невено, море, муж ти изгоре.

Дај донеси сас ракију да га истрљамо, пројено брашно и сирће у чарапе, па на ноге да му метнемо.“

Немо’, свастике, сас ракију да ме полеваш, к’о Бога те молим.

Боље у мен’ да два-три чокања сипам. Све си мислим, одма ће ми бидне боље.

И ћу се прекрстим. Три пут.

Па квашен, л’дан јаглак на чело ми тура.

Трчи жена, носи некакви илачи, сируп у кашику сипа, ћа ме удави.

И сас таблете ме нудка, а ништо не верује.

„Војиславе, искачај, море, оди тија душеци. Несе звери. Иди работи нешто, одма л’сно има ти бидне.“

И овај моја дечишта ме питују: „Татко, какво ти је? Шта те, татко, боли?“

Па кувају ми чајови од свакакве травке и доносу ми.

„На, татко, пиј. Од вино, татко, нема си фајде.“

Мал-мал те ги па. „’Ајде, татко, ће ти бидне побоље.“

А ја пијем, гутам онија чајови.

С’лзе гутам, па гутам чајови, ма жив се умоча.

Те с’г и брат ми дође. Он оди медицину си има знање.

Скрозира ме. Не збори ич, с’м паметује. Па ће прозбори:

„Море, бато, тој тебе кризирају средње године. Да теб’ климакс не дрма?“

Какав климакс? Какве, бре, средње године?

Па ја си поблесав бејашем и у млађе си године. Поблесав ћу остарим и умрем такав.

Знаш да слаб сам на убавињу и лепотињу женску. Па још ако је црно, сас косе дуге, густе.

Па гу снага ломна. Очи големе, црне ко ноћно небо пуно сас звезде.

Усне зреле трешње, оне мајске, модре, па пуцају.

Она, бре, од ђулу мирисну и румену,

ђула помирисна и порумена.

Она, бре, од убаву поубава.

Сам’ брате, од удату поудата. Ђула у туђу башту процвала.

 

24.04.2018.

 

Извор:
{{ reviewsTotal }}{{ options.labels.singularReviewCountLabel }}
{{ reviewsTotal }}{{ options.labels.pluralReviewCountLabel }}
{{ options.labels.newReviewButton }}
{{ userData.canReview.message }}

Најчитаније вести