Девојка цара надмудрила (српска народна новела адаптирана на нишки говор)

Јед’н сирома беше живео у једну пећину и немаше ништа друго с’м једну ћерку, која беше млого мудра и идеше свуда да проси, па си и татка учила како да проси и паметно збори. Дође јенпут сирома куде цара да му нешто дадне; цар га пита од куде је и кој га је научио да мудро збори. Овај му каза од куде је и да га је ћерка научила. „А ћерка твоја од ког се научила?“ пита цар, а сирома одговори: „Бог гу је умудрио и наша јадна сиротиња.“ Т’д му цар дадне тријес јајца и каза му: „Понеси овој на твоју ћерку и рекни гу нек ми из тија јајца излегне пилики, па ћу гу добро дарујем, ако ли ги не излегне, ћу те ставим на муке.“ Сирома отиде плачући у пећину и каза све на ћерку. Она позна да су јајца варена, и каза на татка да иде да спије а да ће се она за све побрине.

Татко гу послуша и отиде да спије, а она довати земљан лонац и тури на огањ пун с’с воду и боб, па к’д свари боб, зовну ујутро татка и каза му да узне рало и волови па да иде да оре покрај пут куде ће прооди цар, и каза му: „К’д видиш цара, узни боб па сеј, и викај: ‘Ај волови, да дадне Господ да роди варен боб’.“ К’д те цар запита како мож роди варен боб, а ти кажи: ко и из варена јајца да се излегну пилики.“ Сирома послуша ћерку па отиде и поче оре; к’д виде цара куде иде, он поче вика: „Ај волови, да дадне Господ да роди варен боб.“

К’д цар чу овија речи, стане на пут и каза на сиромаха: „Сиротане, како мож роди варен боб?“. А он му одговори: „Честит царе, ко и из варена јајца да се излегну пилики.“ Сети се цар одма да га је ћерка научила, па нареди на слуге те га уфатише и доведоше пред њег, па му онда пружи сноп лан и каза: „Узни тој, и од њег има напраиш дебел конопац и једра колко треба за јед’н брод; ако ли не, ће останеш без главу.“ Овај сирома с’с голем стра узеде сноп и са сузни очи отиде дом и каза све на ћерку. Ћерка га прати да спије и обећа да ће она све тој уработи.

Јутред’н узне малечак комад дрво, па разбуди татка и каза му: „На ти овој дрво и понеси га на цара нек ми од њег напраи кудељу и вретено и стативи и све што треба, па ћу ја на њег напраим све што наређује.“ Сирома послуша ћерку и каза на цара све како га је она научила. Цар к’д чу овој зачуди се и стане да мисли које ће чини, па онда довати једну малечку чашку и каза му: „Узни овуј чашку и понеси гу на твоју ћерку нек ми с’с њу пресече море да остане поље.“ Сирома послуша и са сузни очи понесе на ћерку онуј чашку и каза гу све што је цар реко.

Девојка му каза да остави до јутре и да ће она све уработи. А јутред’н зовну татка и даде му сноп кучину и каза „Понеси овој на цара и рекни му нек с’с овој запуши сви извори и сва језера, па ћу ја пресечем море.“ Сирома отиде и овакој на цара каза. Цар к’д виде да је девојка млого помудра од њег, заповеди му да гу доведе; а к’д гу доведоше и заједно се поклонише пред цара, онда гу цар пита: „Погоди, девојче, шта се мож најдалеко чује?“. Девојка одговори: „Честит царе, најдалеко се мож чују гром и л’ж.“ Т’д се цар довати за браду, обрну се према његову господу и запита ги: „Погодите колко вреди моја брада?“.

К’д једни почну да казују оволко други онолко, онда девојка одговори на сви да несу погодили, па каза: „Царева брада вреди колко три кише летње.“ Цар се зачуди па рече: „Девојче је најдобро погодило.“ Па гу онда запита оће ли му буде жена, и да друкше не мож буде нег такој. Девојка се поклони и каза: „Честит царе, како ти оћеш нек буде, с’м молим да ми напишеш на артију с’с твоју руку, ако би се к’дгод на мен расрдио и мен од тебе отерао, да си мог узнем из твој двор оној што ми је најмило.“ Цар гу овој одобри и потписа.

Пошто прође неко време, цар се на њу разљути и каза гу: „Нећу те више за жену, нег ајд из мој двор куде знајеш.“ Царица му одговори: „Светли царе, ћу послушам, с’м ме пушти да преспијем, а јутре ћу си идем.“ Цар гу допушти да преспије, онда царица к’д су били при вечеру помеша му у вино ракију и неке миришљаве биљке, и док му је давала да пије, зборила му је: „Пи царе весело, јел ће се јутре растанемо, и веруј ми да ћу будем повесела нег к’д сам се с’с тебе састала.“ Цар се напи и заспа, а царица справи кочију и понесе цара у камену пећину. К’д се цар у пећину разбуди и виде куде је, повика: „Кој ме овде донесе?“ А царица му одговори: „Ја сам те донела.“ Цар гу пита: „Зашто си ти тој од мен учинила? Да л ти несам реко да више неси моја жена?“.

Онда му она извади онуј артију и каза: „Истина је, честит царе, да си ми тој казао, ал погле које си на овуј артију потписао: што ми буде најмило у твој дом да си понесем с’с мен к’д од тебе поодим.“ Цар, к’д је видео тој, цуну гу и врнуше се па у царски двор.

Ова новела адаптирана је на призренско-тимочки дијалекат у оквиру пројекта „Српске народне новеле на нишком говору“.

Више о пројекту можете сазнати на следећем линку:

https://udruzenjejuznapruga.rs/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b8/2026-2/