Краљ Милан Обреновић е проживејал кратко, ама плн с’с свакакве работе живот. Кнез е постал с’с четрнајес године, а краљ с’с двајес и осам. Сина е добил с’с двајес и две, а престо е оставил преди да наплни тријес и пет годин. Неје доживел ни четирес и седам године.

Че остане упамтен како први краљ на Србију „после Косово“. Док е он владал, Србија е добила признање оди друђе државе и постаде краљевина, а земља поче брзо да се мења – отвараше школе, војска се среди, направише пругу…

Ама, за владара што „доведе Европу у Србију“, код народ д’нс се не орати добро, повише се орати за мане што е имал него ли за оно што е добро направи. А това све е имал.… Важил е за човека што неје мирно седел. Уживал е у све што животат дава. Пушил е, волел е да једе, још повише да пије, а највише да трчи по жене.

Брак с’с краљицу Наталију затова беше плн с’с љубавне приче, окање и срамоте што плнише новине у оно време. Милан Обреновић бил е први владар на Србију што се званично разведе, ама и први краљ што каза да га после смрт не саране у Србију!

(Последња) ћев на краља Милана

Краљ Милан е бил против брак на сина си краља Александра и Драгу Машин. Кад е народ чул за женидбу, он не беше у Србију. На сина си послал писмо и право му каза да не мож да му даде благослов. Ама кад Александар учини по своје, Милан се више не врну у Србију.

Без вољу, живел е по Европу, ама се на крај скраси у Беч и тува си купи стан. Оратило се да е бил близак пријатељ с’с цар на Аустрију Франца Јозефа, и бш на њега е казал своју, како се показа, последњу жељу – да, ако умре тува, никако НЕ БУДЕ сарањен у Србију, него у манастир Крушедол, на Фрушку гору што тегај беше у састав на Аустроугарску. Ако на сина си не требе жив, нек му не требе ни мртав!

Показа се, на жалос, да не требеше да пројде млого време, па да цар исплни обећање. Краљ Милан на почетак 1901. (иљадо девет стотин и прву) годину доби упалу плућа и умре у тешће муће веч на 29. јануар (на 11. фебруар по нов календар), не дочека да још једнуш види сина си.

Вечан мир на краљ што е волел животат

Иако краљ Александар тражи да доведу тело на башту му у Београд, да га како требе саране у Саборну цркву уз кнеза Милоша и кнеза Михаила, цар Јозеф не даде. Па каза кво му беше задњо, какв ћев, па Милан Обреновић остаде сарањен у Крушедол, на аустроугарску земљу и оди трошак на цара.

Ама неје бил без испраћај оди српсћи народ! Тија 16. фебруар, по љуту зиму, по длбок снег и студ млого поди нулу, сремсћи Срби по цел пут од Сремски Карловци до Крушедол стајаше цел д’н гологлави, поздрављаше поворку што носи краља камто његов вечан дом.

А после историјата се обрну још једнуш! Десет и пол године покасно, после Први светсћи рат, цела Војводина се додаде на нову Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а Србија си доби краља што ни мртав неје стел да дојде у њу.

Извор: Историјски забавник