Еве, па решил сам, на наговорување од једно на мене ми подраго женче, да и ја надробим и надрљам по нишлијски. Па кој ће разуме, ће разуме.
Ма, писува ја и оди пре по нишлијски, ал’ казују неки поголеме нишлије оди мен како ич си не знам и тој неје нишлијско зборување. Викају, а све од Малчу, Заплање, па и од Гургусовац, има ги мнозина, слегли у овај мој Ниш, па ће ми казују како се по нишлијске авлије и нишлијски сокаци никад неје тако зборувало. С’г искочили све големи грађани, с’с големе чкоље, дошли у овуј моју голему чаршију, ич ги не разбираш какво орате, ал’ викају: „Такој ти је писано у артије и тој је по нишлијски, ми си знајемо.“
„Батали писување од љубавни јади“, вика ми оној женче.
А од које да писујем? Које ће ми се одврза од овуј моју памет? Дал’ од девојке, од жене, дал’ од моји кардаши, серсеми и џенабет момци и наше си момковање?
Јутред’н топрв, тури џезву, да си сварим филџан кафу, чашку ракију наште за илач, те локум један. На врело рингло баци које зрно оди тамњан, нек мирише.
С’лте ћу ви казујем, а ви ајте куде с’с мен у моје зборување.
Њекња је било, 70-их година на прошли век, бил сам малечак, бе детињак, те не се сећам, ма ћу ви казујем онак к’ко на мен’ татко и мајка ми, моја ми баба Мака и деда зборуваше за јед’н мој ти ешеклк.
Мој ти чича Аца, Бог душу да му прости, не беше си још жењет, тој пролеће доведе пцето ловачко, женку Локи и с’м што се оштенило, једино јој претекло, јоште слепо кутре, којему наденусмо име Џеки. Угодио ги мој ти чича, направил им кућицу, по страну од градину. Убаву, јаку, топлу. Турили им стари покровци, поњаве, перде наместо вратанца, ма све очистено, све им убаво намештено за њини кучећи живот.
За ’рану, за Локи све оној што си на нас претекне, месиште, лебац, за Џекија, к’д малку на своје си ноге стануја, ’рана пробирана, па и млеко што ни на нас доносија чика Раде, јагурдџија из неко нишко село од које се име с’г ич не могу сетим, млеко и сирење, ма све убаво и све здраво, како си за нас, тако си и за кучики. Ма паница ги вазда пуна. Дибидуз ги уалисмо.
И све си беше убаво тој пролет, па и малко у лето, Локи веран чувар на кућу, Џеки џигља побрго оди мен, док си ми моја мајка не уфати к’к малко по малко, а ми дава млеко, а т’г још с’м млеко на цуцлу пио, млеко попијено, па си искам још, а како бејашем мрљав на једење, тој јој беше дегмеде. А ми дава млеко, к’д ти рипнем, к’д ти се излегнем из кућу, па ти се затрем, скутам се, онакој малечак, дробен, ич се не чујем. Ич се не видим. Ајд па један пут. Ајд па по други пут. Ма беше си, кој’ си знаје пут.
И тако, шћаше моја мајка јед’н д’н да види какво је то и што ће пра’и с’с мен’ у тој јутре рано, с’м што ми даде једење, угњездила ме за астал, измрљавија сам си доручак, искам си млеко, даде ми мајка, те брго утеко, не прође млого, те па си мен’ приде мајку, па с’лте искам млеко на цуцлу у онеј малечко шише. Гледа ме мајка, ма си не верује какво је па тој и како то да још искам млеко. Даде ми, па попричека малко, натуче си папуче, па по мен’, по комшил’к, по авлију, до градину, да види куде се скутам и какво пра’им.
А ја, улего куде кучики у њојзину си кућицу, Локи с’лте искача преди кућицу и онакој како си њено материнско, чуварско си знање, легнала пред кућицу да си пази на нас, док Џеки и ја поделимо млеко на цуцлу. Малко попијем си јас, па си давам на Џеки да он поцуцла, па си врнем за мен’, док си се сити не напијемо, па збутамо једно си уз друго, ваља си и да поџмијемо, с’лте напуцани с’с млеко.
Е, с’г да ви баш све не казујем што си беше с’с Локи и Џеки.
А моја си мајка, к’д се повратила и дође си себи од оној што је видела, од мој си ашиклк, довати ме за трегери, извуче ме из кућицу: „Овам, море, мугаре једно, овам, несрећо“, па с’м што је заманула, с’м што не изедо ћутек, те с’м повисо на онија трегери, с’м се клатим, те ти ги кроз авлију, од куде башту, а авлија си беше омијена, изметена, сестре и тетке на мојега си татка. Њи четири, све се убачвиле, имаше си ги, па к’д ударише у окање и галамење, с’м си звони и тресе по овај наш Стамбол, напраији се тарапана, све си на моју мајку: „Леле, леле, змиче једно, нашо ли дете, мори, да тепаш!“ Моја си мајка неси знаје што гу снашло. „Како, мори, нашо дете? Ма овој си дете моје.“
А ја, све си висим на онија трегери, како ли се несу попуцали и откидали, с’м жмиркам, ич глас не пушћам, гуткам све на ситно, теше све да избљујем оној млеко. И кој би га знао на какво би испануло да не дође мој си деда Жика, па кад си он викну, ушукутрише се жене, те ги заобиколи, довати ме, узеде у руке, изми ме онако мусавог туј с’с ’ладну воду од пумпу, не прође ни черек сат, те отидомо си до Слогу кафану, туј си беше низ сокак, док не прође овај џумбус, на ћоше уз главну џаду што гу викаше Браће Тасковић, на по које ћебабче, деда на л’дан шприцер, ја на „Квас“, тој си нам беше поголем мерак.
Кратка прича „Локи, Џеки и ја“ освојила је другу награду на 14. фестивалу књижевног стваралаштва на народном говору „Преобрежанско појање“, 2025. године. Фестивал су организовали Друштво уметника „Светионик“, Народна библиотека „Стеван Сремац“ и УГ „Јавне манифестације“ из Ниша.