Спремимо се, купимо млеко за децу, цел пакет и плазму, викав у Бечићи скупо дупло све. Па малка да уштедимо. Купимо си и Хебину воду и сокови. Понесомо и Хебин сунцобран, па ако не види неки наш па да си имамо друштво, да се, малка изоратимо.
Стигомо на море. Распроснумо си пешкири, Бањамо се, па да се сунчамо, ал деца не мирујев, побеснеше, посвађаше се па се малка и потепаше. Дотрчив куде мене и жену па се јадан од другог жалив. Песак ги у уста. Ма бре смирите се, викам ги. Видите ли око вас све културни свет, никој се не свађа и тепа за маску и лопту.
Кад сви љиди око нас на плажу, Гледав ни, сви, једно педесет шесдесет, ма и сто човека. Они ни гледали и слушали и неје ги било јасно које ми оратимо.
Кад су почели сви да се примицав на куде нас, сви као бирав песак и само турав пешкири да буду, туј по близу нас. И тој у круг. Леле што си сад несам дом у Кршевицу, но да ме сад једе овај јад и срам. Деца си кршив граматику и падежи, жена ћути, једва збори, шапка ми. А ја гледам лево гледам десно онија људи сви ставили новине на главу, али се смеју, видим ги по стомак. Стомак ги рипа.
Па се деца за нешто посвађаше и заудараше, викав ни: „Маме, тате“, а жена ги вика, онако тихо, па мало појача: „Не туците се!“. Деца засташе, изкокољише очи, отворише уста, мајку си погледаше, и викав: „Мамо, што ти је? Какво викаш? Не те разумемо.“
Ма нема бре, направимо на плажу у песак преставу, позориште. Никој неће у воду,од онија људи поред нас да се бања, сви око нас се вртив. Кад пођемо ми у море пођу и ониј људи око нас. Кад изађемо ми и они излазив. А чу ги и они понављав неки наши речи, што ги ми казујемо.
Порано си побегомо у стан. Увече ај негде ће изађемо, да прошетамо, на једење и пијење, а оно, онија људи од плажу иду по нас. Па кад ми негде седнемо они продужив, па па се врнев и па седну поред нас. Слушав што причамо. Ја размишљам, ма несу сад избори, да да оће открију за кога ће да гласам.
Сутрадан, у десет сати идемо на плажу. На исто место, према Рафаиловићи, Кад плажа празна. На оној наше место никој нема., Реко Фала Богу, да се смирим и на миру да одмарамо.
Ставимо пешкирчики, сунцобран, кад ете ти ги сви стављав пешкири покрај нас. Па ни опколише. Сто човека, око нас. Викам ги на моји сад с очи ће причамо. Ћутите за инат. Нема да ни се више смејев како оратимо.
Куде га понесо овај Хебин сунцобран, Куде ни видоше Цасе и Мице из Давидовац и Ристовац, Лееее.
Одвикаше ме, ја се окрену, устадо они дођоше, сазнали да сам у Бечићи. Запитују ме куде спијем, колко плати собу, лесна ли дођомо, куде ударимо по пут. Па како сам ставија камере у шталу и гледам на телефон свиње и прасики. Гледам си авлију и кућу. Па како сам у базен обучен упаја куде комшију, и зашто. Ја прича ал по нашки, да не ме преносив после да сам педер, има да викав. А бре прича београдски, и има ме сви пцујев по село и у крај.
Онија људи што су око нас и чуљив уши да чују што причамо. Утепаше се смејајећи. Викам ги на Цаце и Мице: „А бре, ћутите малка. Видите ли, сви ни се смеју.“. „Ма не бе“, они повише додавав. Кад устаде један господин из Новог Сада, не знам како рече да се вика. И питује нас: „Извините, а како сте рекли да сте ударили по путу. Јел то има нека рупа на путу за ударце и где је?“
Ми занемемо, сви га гледамо, дал је нормалан, па му викамо: „А бе, ми тој по нашки викамо, оратимо, причамо, говоримо. Ударили смо по пут. По кој смо путни правац дошли,“.
Тек сад видим да ни цел свет не разуме нас на Југ.
Одломак из књиге „Фатио маглу“
Предраг Искреновић, Владичин Хан