Идемо на работу за Беч. Пун аутобус, сви понели ракију и иде у круг, по цел аутобус. Док се фраша врне до власника има за још један глић. Тугу утепујемо. Јутре беше и слава, на неки у аутобус и крсна слава.
Дођомо до границу, Мађари ни узимав по пет евра да ни не дирав, да ни не претришав, које терамо за Аустрију у аутобус. Али сад, никој не дава пет евра, јер немају ништа сем јело и флашу ракије.
Наљутише се Мађари и кажу: „Сви напоље и сви узните своје торбе, и станите поред њи.“
Изађомо, узедомо торбе, стадомо покрај торбе. Мађари бркају, мешају да нешто нађу. Кад нађу флашу ракију више ил чајне кобасице, викав ни: „Тамо у онај контејнер баците.“ Неки иду носив, остављав. Мађари си тој после узну и поједу и попију.
Кад дође ред на Мићу Шпикуланта из Житорађе. Отвори торбу а оно, мајке мила, прасе. Печено прасе, 27 до 28 кила, најубаво.
Сви занемемо и ми и царинарници. Гледамо једно 5-6 секунде никој не прича. Кажу Мађари, баци у контејнер. Мића вика не сутра ми је крсна слава, понеја сам, ово ми је за гости на славу у Беч, не га бацам.
Мађари му узеше пасош. Они не давав пасош, Мића не дава прасе.
Мића вика, народе излазите сви из аутобус да си изедемо прасе. Распросну столњак на асвалт, стави прасе, и поче га кида с руке и дава на сваког путника.
Боље да га ми овде изедемо но Мађари. И такој и беше, што је било лепо испечено, фино посолено, а кожица му реска. Све га изедомо а коске фрљимо у онај мађарски контејнер.
Одломак из књиге „Фатио маглу“
Предраг Искреновић, Владичин Хан