Работим у Беч, цел век радим грађевину, по градилишта, зидам, рушим, брусим, наглића се прашину и наједо зној. Сам у стан живим, сам си кувам. Скувам јело у суботу и недељу по два три јела и после си ги само подгревам и такој живим, тешко.
Не могу више да радим по градилишта, утепа ме промаја, тешко је, а већ 50 године имам, одо на биро. Пријави се и на боловање, викам на лекари кичма ме боли не могу више да радим тешку работу, зидање, блокови и бетонирање, искриви кучму и нога ми отказује, ја не лажем, ал малка додавам. Повероваше ми доктори, послаше захтев за лакше радно место.
Леле, за три дана дође ми позив да се јавим у ОРФ, Радио Телевизију Аустрије, јавни сервис. Прво помисли несам платија претплату. А оно на ново радно место да одем на разговор.
Отидо ја, однесо онај папир, сачекаше ме људи, и питаше да ли знам то да радим, реко знам и ако не знам, ће се научим. Оно било да на зграду телевизије на скелу ил корпу на конопци поправљам лавови, киткице, шаре. Гледам ја како ради Шваба, такој и ја. Он гу пипка, глетује гу, замазује гу једну шару бика месец дана и ја ћу такој. Седнем у крошњу и полако, шпакла, четкица, ко да сам уметник. Леле што нађо убаву работу. А плата три иљаде евра.
Кад на доручак, Шваба ми вика да идемо. Уђомо у ресторан оно све бсплатно. Напуни га ја сас све, седну да једем, а оно око мене све новинари, водитељи, глумци, какав свет.
Реко овде има да радим до пензију, и радно место има да чувам.
Дадоше ми они и легитимацију, пропусницу. Ја кад уђо у трамвај одма гу накачи. Сви ме гледав и викав: „Новинар“. А ја Кајле из Хан.
Дођем дом на викенд с аутобус ,,РАИСЕН,“. Пођо си дом. Упознајем се с људи у аутобус, они ми причав куде радив, како се муче, по два посла раде. А ја се фалим, кад ги рекнем да радим у телевизију, они се уапев за језик. Гледају ме, не ми верују. Викам ги: „Имаја сам срећу“. Кад ги покажем пропусницу, сви ућутив.
Дођо дом, видо се с другари на пијац, у кафану, и зачас прође викенд.
Седо ја у аутобус за Беч, улазе људи, и из Пожаревац и Београд напуни се пун.
Аутобус модеран, има и телевизор и видео. Кад пустише Зону Замфирову.
Ми све разумемо а онеј госпође из Београд, пошле децу да обиђу у Беч што там студирав, па ме питујев: „Што овој значи?“. Да ги преводим. Ја ги преводи док мога, па више не могу, остали путници ми викав да ћутим, не чују од мене. И ја се ућута а онеј Београђанке почеше да ме тужно гледав.
Што ћу ги радим, кад не знајев нашки.
Одломак из књиге „Фатио маглу“
Предраг Искреновић, Владичин Хан