Зва ме колега од работу, заједно радимо у општину Врање, да идемо на славу у Солачку Сену, Урманицу, там негде по брда изнад Врање и Хан, код бабу му и деду.

Отидомо на славу. Кад укућани се с нас целивав у уста, и бабе и деде, ја се питам зашто бре. Ми се целивамо у образ, а овде у уста. Лелее, гледам ги ја они бре мушки с мушки сви у уста се целивав.

Како се ја наплаши помисли да несу настрани, па несмеја ни да пијем. Пи си сок. А они ми викав од које болујем па не пијем. Леле. Овде се викав знаје здрави пију а болесни не.

Поче и ја да пијем, и више ништа не знам. Кад видим ја сам у кола и овај другар ме буди, и вика ми: „Куде ти је кућа?“ Ја му показа с руку, он ме носи, дођомо до врата у три сата ноћу а оно изађоше људи и викав ни:  „Ма овој неје његова кућа он живи у долњу улицу.“ Пробудимо људи безвезе.

У доњу улицу ја па сам рекја погрешну кућу. Људи излазив, кој знаје што су помислили кад ги ноћу будимо. Једва си нађомо кућу. Од тад у тај села не идем више.

Одламак из књиге „Фатио маглу“

Павле Искреновић, Владичин Хан