Изистинска се мука не мож сакрије (српска народна новела адаптирана на нишки говор)

Био јед’н сирома човек, па дође куде некаквог богатог човека да служи без погодбу. Такој је служио годину д’на, к’д прође година, он дође куде господара и потражи да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади једну пару па му каза: „На, тој ти је служба.“ Слуга узне онуј пару, и зафали на господара, па онда отиде на јед’н поток де је вода била млого брза. К’д дође на поток каза у себе си: „Боже милостиви, шта је тој да сам заслужио с’м једну пару за целу годину д’на? Ал Бог знаје да л сам и толко заслужио. Еве с’д ћу видим: ћу фрљим овуј пару у воду, па ако не потоне, онда сам гу заслужио, ако ли потоне, несам гу заслужио.“

Па се онда прекрсти док је зборио: „Боже милостиви, ако сам заслужио овуј пару, нек плива по воду, ако ли несам, нек потоне на дно.“ Тој каза и фрљи пару у поток, а пара одма потону на дно. Онда се он сагну и извади пару из воду, па гу однесе натраг на господара и каза: „Господару, еве ти пара натраг, ја гу јоште несам заслужио, нег ћу те служим јоште једну годину.“ И такој поче па да служи, и к’д па прође година д’на, он дође куде господара и затражи да му плати што мисли да је заслужио. Господар па извади пару па му каза: „На, тој ти је служба.“

Он узне пару и зафали на господара, па па отиде на онај поток, прекрсти се и фрљи пару у поток док је зборио: „Боже, милостиви, ако сам гу изистински заслужио, нек плива по воду, ако ли несам, нек потоне на дно.“ Како гу фрљи у воду, а пара одма паде на дно, а он се сагну, те гу извади па па однесе на господара и каза: „Еве ти, господару, пара натраг, јоште гу несам заслужио, него ћу јоште једну годину да те служим.“

Такој па поче служи, па к’д прође и трећа година, он отиде куде господара и потражи да му плати што мисли да је заслужио. Господар му па да пару, а он га узне и зафали, па отиде па на поток да види да л гу је с’д заслужио. К’д дође на поток, прекрсти се па фрљи пару у воду и каза: „Боже милостиви, ако сам заслужио овуј пару, нека плива по воду, ако ли несам, нек потоне на дно.“ К’д пара паде у воду, поче плива по воду. Онда он весео узне из воду пару, и метну гу у џеп, па отиде у шуму и направи малечку колибу, и онде поче живи.

За неко време чу он да се стари његов господар спрема да плови преко море чак у друго царство, па отиде с’с његову пару куде њега, и поче га моли да му купи нешто у друго царство за његову пару. Господар му обећа и узне његову пару, па пође на пут. Док је путовао такој нађе покрај море некакву децу која су била изнела мачора да га утепају и у море фрље. К’д он тој виде, притрча куде њи, па ги запита: „Шта је тој децо?“ А они му одговоре: „Праи штету, па оће га утепамо.“

Онда он извади онуј пару од његовог нек’дашњег слугу, па ги пружи да му дадну мачора. Деца тој једва дочекали, па узну пару а на трговца дадну мачора. Он однесе мачора на лађу па продужи путовање; и такој док је путовао јенпут дуну јак ветар те однесе лађу Бог знаје куде, да за три месеца неје могла изађе на прав пут. К’д ветар стану господар од лађу неје знао куде је, и к’д је пошо јоште малко понатам, дође под јед’н град. К’д се чу у град да је дошла лађа из непознату земљу, зберу се млоги да гу гледају. Јед’н од онија људи који је био млого богат, позове господара од лађу на вечеру.

К’д там, ал господар од лађу има које и да види: поганци трче на све стране и слуге с’с батине стоје те бране да не натрче на астал. Онда он каза на домаћина: „За Бога, брате, које је тој?“ А домаћин му одговори: „Такој је, брате, увек куде нас, да не мож од тија ѕвериња на мир ни ручаш ни вечераш. Јоште к’д спијемо, сваки си има по сандук, па се у сандук затворимо, да ни не би уши изели.“

Онда се господар од лађу сети за мачора што га је за пару купио, па каза на домаћина: „Ја у лађу имам sверку која би тој све затрла за два-три д’на.“ Домаћин на тој одговори: „Брате, ако имаш такву ѕверку, дај гу овам, ја ћу ти напуним лађу све са само сребро и злато, с’м ако је истина што збориш.“ По вечеру отиде господар од лађу и донесе онога мачора, и каза на домаћина да легну без сандуци, ал они па не смејаше никако, нег он сам остаде такој да спије.

Онда он пушти мачора, а мачор к’д виде толки поганци поче ги фаћа и дави па све на гомилу фрља, а и поганци к’д опазише кој је туј, почеше бегају куд који. К’д ујутру д’н освану, и они се разбуде, ал насред собу голема гомила липцани поганци, а по собу слабо је кој јоште трчао, нег су извирували из јаму.

А по три д’на неје се мого ни јед’н види. Онда домаћин за мачора напуни путничку лађу пуну са сребро и злато. По тој наш путник пође с’с лађу дом.

К’д дође дома, дође му стари слуга његов да га питује које му је донео за онуј пару. Господар му изнесе јед’н мермер камен, лепо отесан на четри ћошке, па му дадне: „На, тој сам ти купио за пару.“ Слуга се за тој млого обрадова, па узне камен и однесе у његову колибу те направи од њег астал.

Јутред’н отиде слуга у дрва, па к’д се врну дом, а тој се онај камен претворио у злато и сија ко сунце, цела се колиба од њег светли. К’д он тој виде, уплаши се па отрча куде господара и каза му: „Господару, које си оној ти мен дао? Оној неје моје, оди да видиш.“ Господар дође, и к’д виде какво је Бог чудо учинио, онда му каза: „Неје вајда, мој синко! На кога Бог на тога и сви свети; оди овам еве га твоје благо.“ Па му дадне све што је донео на лађу, и дадне му ћерку си па се овај ожени с’с њу.

Ова новела адаптирана је на призренско-тимочки дијалекат у оквиру пројекта „Српске народне новеле на нишком говору“.

Више о пројекту можете сазнати на следећем линку:

https://udruzenjejuznapruga.rs/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b8/2026-2/