БАБИНО КРПЧЕ    

Одамна ми баба оставила крпче

сас алене китке у ћош навезене

рекла ми да чувам ко очи у главу

почим тој у њега само је за мене.

Знам да неје такој, ал’ мерак ми беше

куде брата видо друго  такво крпче

б’ш сас исту китку  на њег поручила

„чувај добро овој –  бабино голупче“.

У тој крпче баба оставила семке

петлижан, краставче, џинче и поприку

да с’ брата садимо, да наберев деца

оба домаћини, на бабину дику.

Кад одвржем крпче ко да бабу гледам

најубав род узне да одвоји  семке

па и ја ко она, вадим, сушим, бирам

и у крпче турам да сачувам племке.

Тој је њојно крпче од’ранило татка,

сас њега је баба сви нас изранила

Одамнa гу нема ал још памтим како

уврзано крпче у тканицу крила.

На моји ћу деца кад ми време дође

дам бабино крпче сас семке пробране

да ги чував, садив и нове да правив

да бабина семка никад не нестане.

Зоран М. Јовановић

Зоран М. Јовановић, за себе вика да је кобагим писац. Живи у село Кацабаћ куде Бојник и пише песме, приче и афоризми.

Написаја је три књиге с песме, Нит, Нада и Зов, две књиге с афоризми Прст судбине и Живи зид и три књиге на народни језик, једна с песме Нек ме минев, и две сас шаљиве приче Вика ми Лејка и Еве ги па, наставак на Лејку. 

Припремене су још једна с афоризми Мисли без покриће, једна с песме ал неје зор да саг напишемо име на овуј књигу, и једна с кратке приче Пусторечка душа, чекав да ги неки наштампа ел па да се јави неки кој оће да ги спонзорише.

Добиваја је награде за писање и за песме и за приче и за афоризми у нашу земљу Србију ал и по иностранство, куде ти не.

Ако неки оће да има овеј књиге мож ги наручи преко елетронску пошту pustorecki@gmail.com ел па да потражи кобагим писца на Фејсбук искључиво с ћирилични слова.