Џивџан je птица певачица. Некад га је имало с’м у Азију и Европу, дан’с је најраспрострањена птица на свет. Има га на сви континенти, с’м га нема на Антартик. Скоро сви народи имају њиово име за џивџана. Куде нас се зове врабац покућар ели џивџан, у неки делови на Велику Британију зову га „тамни трчуљак“, у Америку енглески врабац, ели и „летећи кромпир“.

У млоге културе постојала су разна веровања и симболика врзани уз џивџана. Често је био симбол на наду, плоднос и обнављање живот.

Џивџани су приказувани у стару египацку уметнос млого ретко, ал јед’н кијероглиф јасно указује на џивџана. Овај кијероглиф неје слово, ал је означувао малко, уско ели лоше. Стари Египћани су верували да џивџани ваћају душе на болесни људи. Реч џивџан користила се куде стари Грци да опише било коју малечку птицу. У грчку митологију џивџани су били гласници на богињу на љубав Афродиту. У стар Рим џивџани су били кућни љубимци мада немају сликовиту боју, а њиова песма је неупадљива. Стари Римљани ги несу спомињали с’м ко кућни љубимци, већ су писували и од њиове особине и навике. Они су верували да ће онај кој повреди џивџана има несрећу и да је џивџан тотем на мајке у жалос.

Џивџан је био и симбол на путовање. Веровало се да на морнари доноси срећу, такој да су морнари понекад тетовирали на тело џивџана пре нег што су напуштали докови и надали се да ће ги тој помогне да се безбедно врну дом.

У кришћанство џивџан ко симбол означава Божју бригу и за најбезначајна жива бића. У Јеванђеље по Матеја, џивџан је симбол за Божанско провиђење.

Џивџан је јед’н од симболи на Београд, ал и београцки дух кој мож узлети повисоко и подалеко, срећан, скроман, дружељубив, задовољан. Џивџан се користи и ко маскота на Београд. Такој је џивџан Срба био маскота на Универзијаду која је одржана 2009. годину у Београд. Заштитан знак на Врњачку Бању је џивџан с’с опанци и шајкачу на главу, а његова скулптура наоди се у с’м центар бању.

Извор: Артнит